СТРПЉЕЊЕМ И УПОРНОШЋУ ДО ЦИЉА
На недавно завршеним 18. Медитеранским играма у Шпанији међу 139 спортиста који су представљали нашу земљу била је и Чачанка Јулијана Војиновић, чланица репрезентације у баскету “3х3” до 23 године.
– Искуства из Тарагоне су прелепа. Сваки тим је имао своју зграду, тако да сам могла да се упознам са многим нашим врхунским спортистима. Пре свих Иваном Шпановић и ватерполистима – износи Јулијана своје прве утиске са ових Игара.
Ово је било први пут да баскет “3х3” буде на такмичењу. Уведен је уместо кошарке, и да ли смо у њој могли да освојимо и 33. медаљу? О томе Јулијана каже:
– У групи смо заузеле друго место, тако да смо се у полуфиналу састале са Шпанијом. Оне су биле прејаке за нас и победиле су са 22:4. У борби за треће место играле смо против Португалки. Један кош нас је делио од бронзе. Водиле смо 20:17, али смо нашим грешкама доживеле пораз 21:20. Ово сматрам великим успехом, јер је женски баскет код нас тек у развоју за разлику од мушког, у коме смо прваци света. Баскет је тотално другачија игра од кошарке. Иако се све четири знамо из разних селекција, требало нам је времена да се привикнемо на правила, начин игре. Да смо имале мало више времена да се уиграмо, медаља нам не би измака.
Кошарком је почела да се бави у КК “Младост” и први тренер јој је био Бане Бокић. Тренирала је са дечацима четири године, а пошто, по пропозицијама, није могла да наступа на такмичењима, прелази у ЖКК “Моравац”. Уз стручни надзор Горана Денића наставља да се кошаркашки развија, а затим долази до прве ситуација у којој мора да одлучи како даље.
– После завршетка ОШ “Милица Павловић” одлучујем се да упишем “Спортску гимназију”, јер сам желела да одем у неки београдски клуб и тамо наставим да се усавршавам. Избор је пао на “Вождовац”. Била је то велика промена за мене. Не само што сам сам се одвојила од породице, већ је то био и први сусрет са професионалним обавезама. Све те играчице су биле по неколико година старије од мене и много сам научила од њих. Доста сам очврсла, у сваком погледу, и кад је тај клуб полако почео да се гаси, после нешто више од годину дана, прелазим у “Црвену звезду”. У “Звезди” остајем око годину дана, а онда одлазим у “Партизан”. Обукла сам “црно-бели” дрес, јер су искусне играчице напуштале “Звезду”, а ја сам желела да играм у тиму који има такве играчице, јер су ми оне биле неопходне за мој развој – објашњава своје кошаркашко сазревање репрезентативка у баскету.
Прошла је све репрезентативне селекције, до 16, 18 и 20 година. Као члан репрезентације до 18 година освојила је треће место на Европском првенству у Вуковару 2013. године.
После завршетка средње школе, Јулијана је морала поново да се определи којим путем даље.
– Идеја о одласку у Америку на студије је потекла од мојих родитеља. Сматрали су да је то најбоље, јер ми омогућује истовремено бављење кошарком и стицање високог образовања – каже Јулијана.
У избору универзитета руководила се тиме каква је клима, да ли у тиму има играча из Европе, има ли Срба у околини. Избор је пао на Питсбург, Универзитет “Дјукејн” и студије психологије:
– У првој години, на месту плеја била је јака конкуренција. Неколико играчица које играју на тој позицији су биле завршна година, тако да су оне имале предност. Није ме то много пореметило. Наставила сам да радим и друге године сам добила већу минутажу, да бих у протеклој сезони постала носилац игре свог тима – укратко нам описује како је изгледао њен кошаркашки пут у Америци.
Јулијана овако види разлику између европске и америчке кошарке:
– Тамо се много ради на снази и много времена се проводи у теретани. Кондиција је изнад свега, јер су интензинтети утакмица много јачи. Слободно могу да кажем да је једна утакмица у Америци као две или три овде.
Остала јој је још једна година на Унивритету и њу жели да искористи да што више напредује. После студија би волела да се врати у Европу и заигра у неком јаком тиму. Не одриче се ни репрезентације, јер ће неке играчице завршити каријеру, створиће се место за млађе и Јулијана у томе види своју шансу. Не жели да запостави ни психологију. Размишља о Мастер студијама и психоаналитичкој психотерапији, области којом би волела да се бави. Изнад свега жели да се окуша у неком кампу америчких професионалних кошаркашица. Зна да је то тешко због велике конкуренције, али то би било остварење једног сна који има од најранијег детињства.
Јулијана сваким својим гестом, сваком изговореном речју, одаје особу која зна шта хоће и зна како то да оствари. За себе каже да је тврдоглава, упорна и веома стрпљива. Не жури нигде и свесна је да само изузетан рад води ка успеху. Са таквим схватањем нема сумње да ће успети да неку од својих жеља и оствари.
В. Д.
