ДЕЈАН АТАНАЦКОВИЋ, ОВОГОДИШЊИ ДОБИТНИК НИН- ОВЕ НАГРАДЕ ПРЕДСТАВЉЕН У ЧАЧКУ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
“Шта је противно разуму, што се лудилом не да оправдати”, лајт мотив је који се понавља у необичној причи коју доноси роман “Лузитанија”, Дејана Атанацковића, добитника НИН-ове награде за најбољи роман објављен у 2017. години. Роман је недавно представљен у организацији Књижевног програма Дома културе.
Атанацковић је везан за визуелне уметности и предавач је у Фиренци, у Италији. О самом роману, али и о НИН-овој награди као “мери вредности” у српској књижевности говорио је професор др Михајо Пантић. Одломке је читао Баћко Букумировић.
Председник жирија за доделу НИН-ове награде последњих неколико година Михајло Пантић, професор Филолошког факултета и историчар књижевности, осврнуо се на значај постојања једне ивакве награде, напомињући да више од 60 година, колико траје НИН-ва награда, представља одскочну даску у каријерама писаца. Није редак случај у традицији ове награде да се НИН-ова награда додели дебитантима, који су касније, мање или више, историзовани у домаћој књижевности. Просек у продукцији српског романа је више од 150, прошле године пред жири их је стигло 180, што значи да у Србији у просеку сваког другог дана изађе по један роман.
-У тих 180 књига, висок је проценат оних који имају амбицију да буду романи. Циљ НИН-овог жирија је да одабере књиге које вреди прочитати. Награда таквог ранга у Европи не постоји. Кад одете у другу земљу, немате параметер на основу кога ћете изабрати аутора за читање. У том смислу је ова награда промотер саме књижевности, дакле, мера ствари у српској књижевности. С јесени, када већина романа буде објављена због Сајма књига, петочлани жири се нађе у гужви. Сви смо различитог укуса, поделимо наслове и сигуран сам да је све вредно прочитано, жирирање захтева нестандардну читалачку концентрацију. Никада нам се није десила ситуација да је пет књига у најужем избору добило по један глас, онда смо сви тајно издвојили по два наслова, и Атанацковић се нашао на сваком од тих спискова – рекао је Пантић, коментаришући начин на који је донета одлука о овогодишњем лауреату.
Признаје Пантић да је тешко “ушао у читање овог романа”.
-То га је на први поглед издвојило. Донео је другачији језик, тему, која дистонира у односу на стандардне. Три четвртине романа које сам прочитао транспонују лично искуство, писац сам од себе прави књижевног јунака, то спада у радну терапију у процесу писања. Али велики, добар роман, улази у подручје знања, које није ограничено субјектом, знања из најразличитијих области, познавање језика тих области, а то је донео роман “Лузитанија” Дејана Атанацковића. У њему аутор говори о свету који је захватило највеће лудило – рат, а он у роману развија тему једног малог лудила, које се догађа у том општем, и у том малом лудилу постоји све оно што у великом не постоји. Двадесети век је, иначе, век монструозне индустрије смрти, у току је планетарно, епохално лудило, свакодневна претња апокалиптичним ратом, тако да је глупост, заправо та снага која покреће свет. Највећи део романа догађа се у тој болници, у којој су ликови реални. Овај роман није епопеја, то је фантазмагорија у којој машта развија бизарна знања, у којима се рађа нешто што сви осећамо, а то је “озвереност у човеку”. Чињеница је да у сваком човеку чучи по једна животиња, а питање је како култивисати то анимално у себи. Лексика романа је изванредна, стручна, тамо где је потребно да буде стручна. Роман одликује изванредан рад маште. Наше романе карактерише историчност, а овим романом добијамо инфузију, лепу и озбиљну разиграност, која не пориче потребу аутора да говори о озбиљним темама – истакао је, поред осталог, др Михаило Пантић.
“Лузитанија” је назив потопљеног брода, док је у роману то назив острва са душевном болницом (београдском лудницом), изоловано од ратних страхота и заштићено знаком црвеног крста. Како у роману ”Лузитанија” “сваки пацијент у разуму тражи морално исцељење и етику” и зашто су “разум и лудило две варијанте једне те исте људске судбине”, зашто је “глупост противна разуму и као таква болест света”, што је мотив болничке позоришне представе, говорио је аутор романа Дејан Атанацковић.
Радња романа догађа се у контексту друштва, које се креће између утопије и дистопије. Није му био повод ни узор Орвелова ”Животињска фарма”, демантовао је утисак читалаца из публике, иако прихвата да је свако читање аналошко.
-Нисам очекивао успех романа, успех је био да га завршим. Комплексан рад на писању овог романа, био је део опкладе са самим собом и издавачем, који је дошао до једне моје приповетке и предложио да је развијем у роман. Рад на тему Првог светског рата написан је на предлог пријатељице кустоскиње. Шкакљива је то тема која се тиче окоштале, митологизоване историје. Наишао сам на причу о београдској психијатријској болници, која је у то време стекла неку необичну екстериторијалност са 120 штићеника. Независна територија у ратном окружењу, ствара двоструку субверзивност. Зато се прича романа заснива на супротстављању два принципа: разума и лудила. Болница постаје држава, а у њој… На крају сам увидео колико сам ја писао ову књигу, толико је она писала мене – рекао је лауреат НИН-ове награде Дејан Атанацковић.
