ПРЕДСТАВЉАМО НАЈУСПЕШНИЈЕ ОСНОВЦЕ И СРЕДЊОШКОЛЦЕ ЧАЧКА
МАТИЈА РУЖИЋ – ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ
Када је пре четири године Мрчајевчанин Матија Ружић изабрао Ваздухопловну академију у Београду, био је срећан, јер је уписао баш оно што воли. За разлику од већине својих вршњака, Матија је већ тада знао чиме жели да се бави “када порасте”. Данас, са 19 година, још је сигурнији у свој избор. Вероватно му зато и није било тешко да ниже петице и да међу 250 ученика понесе титулу најбољег у овој престижној школи.
Да би био најбољи нису биле довољне само петице. Издвојио се и другим особинама и активностима. Учешће на републичком такмичењу из енглеског језика само је једна од многих. Поред тога, сваки професор, при коначном избору, давао је посебну оцену на основу свог субјективног утиска. Матија каже да током школовања уопште није размишљао о овој титули, све до дана док његово име није издвојено у том избору. И сада то схвата само као једну похвалу да је на добром путу и да је труд који је уложио имао сврху.
Матија је, после завршене основне школе у родним Мрчајевцима, наравно као вуковац, изабрао смер техничар ваздушног саобраћаја, цивилни одсек. Иако је имао непуних 14 година, одвајање од породице схватио је као нешто што се једном свакако мора догодити. Било је тешко у почетку, признаје, јер је све било ново, непознато.
– Био сам те прве године у дому, делио собу са шест потпуно непознатих људи, морао све сам… Али, недалеко од дома живела су моја два баш добра другара из Мрчајеваца, па ми је било много лакше. Долазио сам сваког другог викенда кући… Било је то мало напорно, али сам рано научио како је то живети сам, далеко од породице – присећа се Матија.
Каже да му је у Ваздухопловној академији на Дорћолу било супер, задовољан је оним што је научио, не само што се тиче струке, већ и самог живота. Стекао је нове пријатеље, међу којима издваја Луку из Земуна, који је отишао у Америку, у пилотску школу. У свакој његовој речи огледа се самосталност и сигурност у оно што воли и жели.
– Настава је прилагођена баш смеру који сам одабрао. Професори нису класични, јер све оно чему нас уче, већ су прошли у пракси. Нема непотребних информација. Зато градиво није било тешко и нисам много учио, у просеку по сат дневно. Поред тога, било је доста и практичне наставе, на аеродромима у Београду, Нишу, Бијељини, Батајници, Лађевцима… Само нисмо пилотирали, али смо у школи имали симулатор – износи неке детаље наш млади саговорник.
Следећи степеник и, уствари, циљ коме стреми још од своје прве одлуке је контрола летења. Уписаће се када буде расписан конкурс за ову јединствену школу у Србији, а то је на сваке две, три године. До тада не жели да изгуби време у чекању, па је уписао Факултет организационих наука. А зашто баш воли да буде ни на небу, ни на земљи, тачније у торњу за контролу лета, а не висине и пилотирање…
– Не волим баш много да путујем и да будем дуго одвојен од породице, а такав је пилотски живот. А контрола летења, иако је психички веома захтеван и одговоран посао, веома је интересантан и динамичан. Одлични су услови у целом свету, па и код нас, веома је плаћен посао – наводи Матија, који одлично говори и енглески језик, који је додатно усавршио када је пре две године био у Њујорку.
У свим својим изборима и одлукама имао је велику подршку породице, оца Бранка, мајке Татјане, млађег брата Максима, који се определио за кулинарство (обожава његове колаче!)… Али, и другова из свог родног места, којима је тада било помало чудна Матијина одлука, да тако рано оде далеко од куће. Данас су сви веома поносни на њега.
– Моји родитељи су ми у животу пружили све што ми је потребно. То ценим и покушавам да им то на сваки начин и покажем. То је потпуно нормално. Остаћу за сада у Србији, јер су овде за моју струку добри услови – закључује овај младић.
В. Т.
ВРЕМЕ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ И СПОРТ
Матија Ружић није баш типичан за своју генерацију. Лето проводи радећи у аутосервису свог оца у Доњој Трепчи. Од 8 до 15, увек када је у Мрчајевцима, помаже све што може и тако заради плату. Не воли много вечерње изласке. Радије ће са другарима преко дана негде да попије пиће. Јер, воли да разговара са пријатељима, а не да се дописује телефоном, као што то често данас млади раде, чак и када седе за истим столом. Нема селфија, чак и не воли да се фотографише. Тиме се, једноставно, не оптерећује. Али, увек нађе времена за пријатеље, породицу. И девојке! Да, и спорт, којим се, искључиво рекреативно, бави још од детињства – прво тенисом, па фудбалом, а сада углавном баскетом. Зими, бар два пута недељно када је у Београду! Сада, кад је у родним Мрчајевцима, кошарку игра сваки дан са друштвом из детињства. Обожава и вожњу “квадовима”, и то по планинама.
