МР ОЛИВЕРА МИЛОСАВЉЕВИЋ, АРХИВСКИ САВЕТНИК, ИЗ СЕЗОНЕ У СЕЗОНУ О ЧАЧАНСКОМ ПОЗОРИШТУ, УКИНУТОМ 1956. ГОДИНЕ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Једино је Чачак те 1956. године угасио своје Народно позориште, иако је уз Библиотеку, имао само ове две установе културе. У последњих неколико месеци веома је актуелизована прича о поновном отварању професионалног Градског позоришта Чачак, које је и формално-правно основано, али је пред овом установом културе, по речима њеног в. д. директора Братислава Јанковића, још дуг и напоран пут. О томе, како је све то изгледало после рата, када је у граду постојало Позориште са богатим репертоаром и скромним средствима, разговарамо са архивским саветником мр Оливером Милосављевић, која је била аутор изложбе и каталога 2006, приликом обележавања 50. годишњице од укидања Позоришта у Чачку.
Позориште је почело с радом 1. априла 1946. Основало га је Министарство просвете, на предлог Просветног одељења Народног одбора Округа Чачанског.
-Прво се звало Окружно Народно позориште, а од 1947, Градско Народно позориште. У њему су играли глумци, професионалци из целе Србије. Наменска зграда никада није направљена, представе су игране у хотелу „Београд“. Највише представа је извођено за ђаке, углавном гимназијалце, и раднике. Године 1949. било је основано чак и Пионирско позориште… Установа је увек имала проблеме материјалне природе, проблеме са финансирањем. Реквизите су често позајмљивали од грађана, сами су куповали гардеробу за костиме, која је коришћена за више представа… У почетку су на репертоару били домаћи и руски аутори, неке представе су биле и „забрањиване“. Нису имали довољно професионалаца, испомагали су се аматерима из „Абрашевића“, који је имао јаку аматерску сцену, тако да су ускраћивањем средстава у критичном тренутку „одумирања“, сами Чачани буквално угасили своје Позориште, а реквизите је преузео „Абрашевић“. Наиме, 23. новембра 1952, Градско Народно позориште „скинуто“ је са буџета Градског Народног Одбора у Чачку и претворено у просветну установу са самосталним финансирањем, а такав статус су имала и остала позоришта… Недостајала је већа подршка публике – наводи Оливера Милосављевић.
-Проблем током истраживања био је недостатак архивске грађе. Док је за период до
1952. постојала документација без плаката и другог рекламног материјала, за период после 1953, готово ништа од докумената није сачувано, а постоје плакати којима су рекламиране поредставе. Немамо, чак ни документ о укидању Позоришта, јер је огромна количина архивског материјала завршила, нажалост, у Фабрици хартије – истиче Оливера.
Прва представа је била „Хајдук Станко“, а премијера је била изведена само дванаест дана после оснивања. До краја сезоне, ова представа је изведена шест пута, а погледало ју је 1.816 посетилаца.
Од 12 глумаца, који су били ангажовани на почетку рада Позоришта, њих десеторо су били професионалци (Борислав Дечермић, Душан Станојевић, Нада Првуловић, Марија Вулић, Милован Стојановић, Јожица Мали, Манојло Обућина, Милорад Бркић, Вера Бркић, Бисенија Марковић и Милан Петровић), док су двојица били аматери, преузети из КУД „Абрашевић“ (Првослав Рељић и Миодраг Лукић). На крају ове сезоне, Позориште је имало 20 глумаца, од којих су пет били аматери.
Први управник је био Урош Лазовић, а први сценограф ратни заробљеник Немац Габријел Ханс Вернер, сликар, од 1946. до маја 1950. године, када се вратио у Немачку. Позориште је неко време након тога радило без сценографа, а у сезони 1951/52. је на то место ангажован Чачанима добро познат академски сликар Драган Ћирковић.
До краја те прве сезоне су, поред „Хајдук Станка“, изведени следећи драмски комади: „Милион мука“, „Зулумћар“, „Зона Замфирова“, „Госпођа министарка“, „Платон кречет“ и „Девојачка клетва“. Квалитет ових представа, углавном, није био на задовољавајућем уметничком нивоу – припремане су у веома кратком периоду да би се Позориште што пре могло од њих издржавати, а репертоар је ограничавао недовољан број глумаца. Ових седам представа је у Чачку и на гостовањима видело 8.145 посетилаца.
(ЦЕО ТЕКСТ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ)
