ПИСАЦ ЗОРАН ЖИВКОВИЋ У ГИМНАЗИЈИ
Гимназијалци, али и сви заинтересовани Чачани, прошлог петка, 11. маја, имали су прилику да из прве руке чују “Како постати и остати добар писац”, и то од др Зорана Живковића, професора књижевности (креативног писања) на Филолошком факултету у Београду и једног од најпревођенијих савремених српских писаца. Предавање-трибина и пројекција неколико кратких филмова који су у продукцији “Студија Б” рађени по Живковићевим причама, одржани су у Гимназији, у оквиру популарног и добро осмишљеног програма Заједница дома и школе.
И по мишљењу самог Живковића, веома је важно да се овакав програм организује управо у Гимназији, јер су млади људи “циљна група” и можда ће баш неко ко је те вечери био на овом догађају једном бити “велики писац”. Ипак, он сматра да је савремени начин комуникације у великој мери “искварио” српски језик, правопис и граматику.
– Катастрофална је ситуација, тако да, уместо да студентима предајем прозу, треба ми најмање један семестер да их описменим, да их подсетим да је српски веома правилан језик… А писцима је језик све. Своје студенте учим да књижевност треба да буде радост – рекао је Живковић и истакао да увек има талената, не само међу младим људима.
– Треба само себе да открију и без устручавања крену у пустоловину која се зове писање. Са друге стране, одувек је било више оних који покушавају нешто да напишу, а онда их већ савременици забораве. Мали број остане упамћен у историји књижевности. Кад кажемо писац, мислимо на њих – изјавио је Живковић, који се бави и књижевном теоријом и превођењем. Које савремене писце он воли и чита, није нам рекао, јер није желео да фаворизује никога, али нагласио је да воли да чита.
– Међу нашим писцима влада једна особина, да не читају друге српске књижевнике. А има одличних писаца… Читаоци су угрожена врста, не писци. Јер, све је мање квалитетних читалаца – сматра он.
Ипак, ову тезу, донекле, демантовали су чачански гимназијалци, који су показали одлично знање у кратком квизу, а који је писац осмислио говорећи стихове великих књижевника на неколико језика и тако уједно присутне повео на путовање кроз оно најбоље и најлепше у светској књижевности. И на овај начин он је рекао колико је важно креативно читање за сваког писца. Али, без “прозног гласа” – талента, ни то не може направити од некога великог књижевника, чак и уз најбољег ментора.
Прозни опус Зорана Живковића је велики. Већ прва књига, његов роман “Четврти круг”, овенчан је 1993. Наградом Милош Црњански, која је само једна у низу награда. Сабрана прозна дела на српском и енглеском језику, у два тома: “Романи” и “Немогуће приче”, објављена су 2009-2010. у издању Завода за уџбенике. Роман “Пет дунавских чуда” изашао је као петотомно издање на пет језика. За мозаик-књигу “Библиотека” 2003. добио је Светску награду за фантастику.
В. Т.
