ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН РИСТИЋ, ИСТАКНУТИ ИСТОРИЧАР О КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ, КУЛТУРИ СЕЋАЊА, ТРАГАЊУ ЗА САВРЕМЕНИМ КУЛТУРНИМ МОДЕЛОМ
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Дејан Ристић (Београд, 20. април 1972. године) је истакнути историчар, архивиста, преводилац и сценариста. Један од водећих стручњака у области интегралне заштите културног наслеђа. Бави се дипломатском историјом (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године), Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница у 20. веку, културном историјом и културом сећања. Похађао специјализоване едукације у Јерусалиму и Лондону из области државне управе и истраживања Холокауста као стипендиста британске и израелске владе. Обављао дужности управника Народне библиотеке Србије (2012-2013) и државног секретара за културу (2013-2015). Аутор већег броја научних радова и књига. Основао је Фондацију Народне библиотеке Србије, успоставио Национални дан књиге. Учесник, иницијатор, стручни консултант у реализацији више десетина националних и међународних научних скупова и изложби… Добитник ,,Печата Матице српске“, Спомен-медаље Министарства одбране, ,,Златне значке КПЗ Србије“, Министарства одбране за најбољег сарадника…
Недавно је министар културе Владан Вукосављевић у интервјуу објављеном у „Чачанском гласу“ као приоритет националне културне политике навео „дефинисање српског културног простора“. Пошто је на сцени затирање српског културног наслеђа уз ксенофобично истицање државних граница, на који начин ће, по Вашем мишљењу, то бити могуће?
-Дефинисање културног простора заиста представља један од предуслова за успостављање осмишљене културне политике и стратегије развоја културе у наредном периоду. Сам културни простор, као такав, не познаје државне границе, нити искључује истовремено могућност постојања више културних простора на једном те истом подручју. Важно је нагласити да је о српском културном простору, његовим опсезима и типологији културног наслеђа, односно савременог стваралаштва, доста писано у нашој стручној литератури. Зато верујем да се одговор на то питање може дати уз примену резултата скорашњих научних истраживања. Са друге стране, лично сматрам да је питање дефинисања жељеног културног модела, такође, суштински важан корак ка изради и потоњој примени стратешког документа у области културе. Важно је нагласити како наши простори, већ читав низ деценија, не познају и не препознају одговарајући културни модел. Може се казати како, не само у Србији, већ и у њеном ширем окружењу не постоји пример дефинисања и примене савременог културног модела. Наша култура се већ годинама налази у својеврсном бестежинском стању имајући у виду да је последњи културни модел који је организовано био примењиван на нашем подручју био онај социјалистички до почетка деведесетих. Након тога је дошло до стихијске појаве некаквог националистичког модела који је врло брзо био напуштен, па се може закључити како је код нас у јавном културном простору и даље делимично присутан рудиментарни културни модел који бисмо врло оквирно и обазриво могли именовати као постнационалистички. Зато је ово време заиста право и за дефинисање стратегије развоја културе у Србији, као и на нашем националном културном простору како бисмо тој толико драгоценој области удахнули нови живот и снагу да истрајава у свим искушењима глобалистичке стварности коју и сами проживљавамо.
Какав је однос државе данас према културном наслеђу, постоји ли у историји Србије „златно доба“, када је реч о овој теми?
-Посматрајући вишевековни историјски период можемо закључити како је наш однос према културном наслеђу веома осцилирајући. Тешко да бисмо могли да говоримо о некаквом ,,златном добу“ током кога смо се према сопственој културној баштини односили неупоредиво одговорније. Можда би било корисно сетити се времена друге владавине кнеза Михаила који је био велики познавалац и заљубљеник у културу и уметност, али и најзначајнији мецена у тим областима. Но, његова друга владавина потрајала је веома кратко и окончана је после свега осам година страшним и монструозним убиством кнеза 1868. године. Подсетио бих да државу чине сви њени грађани и да она нипошто није некакав апстрактан појам, како ми често волимо да је доживљавамо, са циљем да избегнемо сопствену одговорност за нечињење или, пак, погрешно чињење. Зато бих себи дао слободу да кажем да се кроз наш заједнички однос према културном наслеђу, пре свега, огледа наш појединачни однос према себи самима, према нашем идентитету, достигнућима, прошлости и свему ономе што на најбољи начин описује наше друштво у претходним вековима.
Били сте управник Народне библиотеке Србије. Истраживањима сте непобитно доказали да је ова институција настала у оквирима Министарства просвете 1838. године у Крагујевцу, а не из приватне библиотеке Григорија Возаревића 1832. Чиме је ово ваше откриће документовано, где сте га и како открили?
-Моје истраживање трајало је неколико година и било је усмерено на најзначајније архивске фондове у нашој земљи. Коначно, у архивском Фонду Министарства просвете (МПс) у Архиву Србије, чува се грађа која недвосмислено доказује да је Народна библиотека Србије настала 30. јуна, по Јулијанском, односно 12. јула, по Грегоријанском календару, 1838. године у Крагујевцу, као и да је средином наредне године пресељена у Београд. Подсетио бих и на одредбу Указа о формирању Државног савета (Владе) Кнежевине Србије од 26. фебруара 1835. године којом је Министарству црквених дела и народне просвете било наложено да оснује и стара се о библиотеци. Дакле, поступајући по налогу Државног савета министар просвете Стефан Стефановић Тенка упутио је 12. јула 1838. године акт кнезу Милошу Великом обавештавајући владара да се у Крагујевцу, при Министарству просвете, оснива библиотека и молећи га да се сагласи са иницијативом да се књижни фонд похрањен у оквирима Државне штампарије, основане у Београду 1831. године, пребаци у Крагујевац и присаједини библиотеци у настајању. Истог дана, дакле, 12. јула 1838, кнез Милош Велики потписао је акт којим је дао одобрење да се књиге из Београда пребаце у Крагујевац и прикључе књижном фонду библиотеке у настајању при Министарству просвете. Тако је зачета НБС која је од 1838. до 1853. функционисала као библиотека у саставу Министарства просвете да би 1853. године прерасла у самосталну установу културе.
Научну монографију „Кућа несагоривих речи – Народна библиотека Србије (1838-1941)“ по којој је снимљен и документарни филм, посветили сте историји и страдању Бибиотеке на Косанчићевом венцу у нацистичком бомбардовању 1941. Ватра је прогутала непроцењиве средњовековне рукописе, шта је неповратно изгубљено?
-У нацистичком бомбардовању Београда 6. и 7. априла 1941. године, током кога је дошло и до уништења здања НБС које се налазило у кварту под именом Косанчићев венац, неповратно је страдао читав национални фонд који је тада обухватао око 300.000 библиотечких јединица садржаних у око 500.000 свезака. Осим српских средњовековних рукописа страдале су и целокупне колекција оријенталних рукописа, библиотеке целине знаменитих личности, графичка, фото, картографска и друге збирке. Једном речју страдало је непроцењиво национално и европско културно благо.
Много је спекулација о судбини драгоцених књига које су нестале и у Првом и у Другом светском рату. Постоје тврдње да су сандуци евакуисани и завршили у непријатељским рукама, да је НБС српски речено – опљачкана, али и да се све то догодило због небриге тадашњих власти… Да ли је драгоцене рукопи могуће вратити културној баштини којој припадају?
-Део средњовековних рукописа који је из националног фонда нестао током Првог светског рата враћен је Народној библиотеци Србије тридесетих и позних шездесетих година претходног века залагањем стручњака, као и самих државних власти. Преостале рукописне књиге налазе се у неколиким иностраним институцијама, док се за један број њих не може рећи где се налазе, односно да ли су сачуване. Њих је могуће вратити у Републику Србију коришћењем уобичајених процедура дефинисаних у области међународног права које утврђују обавезу да се културна баштина отуђена током оружаних сукоба мора вратити у земљу настанка. Када говоримо о страдању националног фонда у првим данима Другог светског рата, архивска и друга историјска грађа сведочи нам о томе да, на жалост, ништа није преживело ту страшну ватрену стихију која је безмало четири дана трајала на Косанчићевом венцу.
Ви сте неко ко се стручно бави и аспектом меморијализације Холокауста. Да ли ће и Србија, после толико деценија добити свој „Јад Вашем“? Говорило се о Старом сајмишту у Београду?
-Идеја и потреба да се и у нашој земљи успостави један такав меморијални центар израз је неопходности да се формира установа која би обављала функцију научно-истраживачког, културног и образовног средишта посвећеног очувању сећања на жртве Холокауста. На томе се, колико смо и лично упознати из средстава јавног информисања, већ дуже времена ради, те верујем да ћемо у разумном временском периоду дочекати и званичну одлуку о оснивању једне такве, свима нама преко потребне, установе културе.
Који део културног наслеђа сматрате најугроженијим данас, ако изузмемо оно на Косову и Метохији? Шта би били приоритети и могућа решења проблема?
-Културно наслеђе на територији Републике Србије, изузимајући ту подручје наше Аутономне Покрајине Косово и Метохија, ни на који начин није суштински угрожено. Оно још увек није у потпуности предмет свеобухватне, систематске, стручне и опште бриге грађана, друштва и државе у целини, иако појединачно има добрих примера. То је дуготрајан процес чији се резултати могу очекивати у наредном периоду. На основу свог професионалног искуства, могу казати да је свакако неопходно определити приоритете културне политике, јачати свест грађана о значају очувања и одговорног управљања културним наслеђем, као и увећати буџет за културу који је у наше време заиста недопустиво скроман. Такође, потребно је континуирано јачати капацитете установа културе, струковних удружења, као и самосталних стручњака у области заштите културног наслеђа. Неопходно је донети одговарајуће законске прописе, поједноставити процедуре конкурисања за средства, пред нама је много обавеза и изазова уколико желимо да културу вратимо на оно место које јој заиста и припада.
Какве последице би могао имати пријем Космета у УНЕСКО?
-Имајући у виду досадашњи однос власти и дела становника самопроглашене тзв. Републике Косово, њен евентуални пријем у статус пуноправне чланице УНЕСКО могао би да интензивира процес систематске девастације, махом непокретног културног наслеђа које сведочи о вишевековном животу и деловању Срба и њихове државе на том простору. Та бојазан је потпуно оправдана и на свима нама је да учинимо највећи могући напор како би културна баштина на Косову и Метохији опстала и била сачувана за генерације које тек треба да дођу.
Шта би били нови изазови за Вас као историчара?
-Недавно сам окончао ангажман на неколико великих пројеката који се односе на објављивање шест томова дипломатске грађе о српско-британским и српско-француским односима у време позних Обреновића (Архив Србије), превод са енглеског језика тротомне ,,Историје Старог света“ проф. др Сузан Вајс Бауер (,,Лагуна“), стручноконсултантски рад на две велике изложбе (,,Србија 1915-1916.“ у Историјском музеју Србије и ,,Листање времена: Јеврејска периодика у Србији од 1888. до 2015. године“ у Народној библиотеци Србије), као и на реализацији дводелног документарног филма ,,Алојзије“ (Филмске новости)… Тренутно радим на другом тому књиге о историји НБС, потписујем сценарио документарног филма о Крушевцу који ће бити реализован у оквиру петоделног серијала документарних филмова посвећених средњовековним престоницама Србије (Филмске новости)која ће обухватити раздобље Другог светског рата, као и на писању неколико научних радова чије се објављивање очекује крајем ове или у првим месецима наредне године. Такође,. Уз то, за објављивање припремам још две своје ауторске књиге које су посвећене представљању резултата научно-истраживачког рада у области заштите и презентације српских војних меморијала и места страдања у иностранству, као о односа ,,нових власти“ и Српске православне цркве у првој деценији по окончању Другог светског рата. Хвала богу, професионалног ангажмана не мањка, као ни воље и жеље да се наставе научна истраживања. Оно што често мањка јесте време, али и то се некако савладава.
