КАД ПОСАО УЂЕ У КРВ
Деда ужар, отац сарач и ташнер, унук наслеђује очев занат. Најмлађи Владимир данас води засигурно једину ташнерску радњу у граду ”Галантерију”.
Како су поједини занати изумирали, тако су се Крстићи прилагођавали времену и изнова учили и савладавали нове вештине. Без обзира на околности и технолошки развој, једно нису мењали. Остајали су приватни предузетници.
Све је почело од деде Душана. Имао је у Моравској улици ужарску радњу, својевремено и добре послове за бродоградилишта, или чачанску ”Слободу”. Ужарски занат савладао је и његов син Слободан. Али, опет су се времена променила и требало је пратити нове околности. Тако је Слободан постао сарач. Некада су сарачи највише правили опрему за коње од коже. Како су и коњи нестајали, промене су биле неминовне. Ипак, та два заната били су одлична основа и надградња за кожарство и ташнерство.
Деда је умро почетком седамдесетих година, али Слободан је већ тада имао своју, најпре сарачку, а потом ташнерску радњу на улазу у Градску пијацу. Испоставило се да ће то место имати пресудан утицај на одрастање најмлађег, сада четрдесетогодишњег Владимира.
– Од почетка сам усмераван на посао. Радња је била мој вртић, касније када сам пошао у школу, ту сам проводио највише слободног времена. Није ми недостајала друга врста забаве. Напротив, био сам пресрећан, осећао сам да сам важан међу одраслима. Сваки посао ме испуњавао, ушао ми је у крв. Наравно, у почетку сам радио према својим могућностима. Пробушим неку рупицу на каишу, а понајвише у продаји. Одрастао сам на пијаци и стекао доста пријатеља свих генерација и националности. Научио сам да се лепо опходим према људима и муштеријама. У радњи је одрастала и моја сестра Тамара. Она није остала у нашем послу, али јој је обележио добар део детињства и младости – каже Владимир.
Колико је био задовољан због посла, говори и чињеница да никада није тражио никакву новчану накнаду. Завршио је средњу школу, електротехнички смер, стекао још један ”занат”, али за посао није било двоумљења. Одмах је почео да ради у очевој радњи.
– Од тада радим све, од осмишљавања модела до продаје ташни. Отац је у пензији, доста ми помаже, искуство је увек драгоцено, али сам преузео читав посао. Доста ми помаже и супруга Катарина, нарочито у рекламирању наших производа. Она се бави сличним послом, продаје обућу, зато прати моду, све промене и захтеве купаца различитих генерација. Моја обавеза је да се прилагодим потражњи, да осмислим моделе, израдим их и продам. Ово је врло леп посао, могу да га радим и више од 15 сати дневно. Не само што захтева креативност и разноликост, већ ми омогућава да и мисли усмеравам само у добром правцу.
Како сам већ поменуо, свакодневно сам упућен на људе и стицање нових пријатеља. Морамо бити свесни и времена у коме живимо. У трговини се најбоље види колика је беспарица. То нам ствара и додатну обавезу, израдити добру ташну која неће бити много скупа. Верујте, цене нисмо мењали годинама. Наш највећи успех је да нам се муштерије врате, а таквих је сигурно 50 одсто – задовољан је Владимир…
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
