ГОРДАНА ГРУБЕЖ, ПРЕЗЕНТАЦИЈА БАШТИНЕ НАЦИОНАЛНОГ МУЗЕЈА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
-Зграда Народног музеја заштићена је као културно добро од великог значаја за Републику Србију, располаже са 17.000 метара квадратних и баштини 450.000 културних добара.
Отварање сталне поставке Народног музеја у Београду на Видовдан ове године, било је прворазредни културни догађај у Србији. Најстарији национални музеј који прикупља, чува, обрађује и презентује слојевито културно наслеђе, основан далеке 1844. године, здање Управе фондова, подигнуто 1903. године по пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића у центру Београда, добио је на коришћење 1950. када је коначно сместио своје збирке, које су се од оснивања Музеја селиле 11 пута. Свечано отварање за јавност уприличено је 23. маја 1952. Здање представља репрезентативан пример монументалних јавних палата с краја 19. и почетка 20. века. Конципиран је у духу академског еклектицизма са доминацијом неоренесансних елемената. Део зграде према Улици Лазе Пачуа дограђен је 1930. Зграда је током Другог светског рата претрпела знатна оштећења у бомбардовању, а након рата је обновљена без централног кубета. Ову зграду Народни музеј је добио шездесетих година прошлог века залагањем управника Музеја Лазара Трифуновића, када су обављени обимни конзерваторско-рестаураторски радови и згради враћен првобитни изглед са кубетом. Радови су изведени према нацртима архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића.
ИЗМЕНЕ ПРОЈЕКАТА ОДЛАГАЛЕ РЕКОНСТРУКЦИЈУ
Зграда Народног музеја заштићена је као културно добро од великог значаја за Републику Србију, располаже са 17.000 метара квадратних и баштини 450.000 културних добара. Последња реконструкција здања започета је 2000. године, 2003. је затворена стална поставка, а због измена пројекта за санацију, рестаурацију и конзервацију одложено је свечано отварање очекивано 2010. године. Данас, грађани који посете ово здање у утисцима које преносе кустосима наводе да осећају понос. О новој сталној поставци националног Музеја говорила је у понедељак, 10. септембра, Гордана Грабеж, оперативни директор ове институције, археолог по професији, једно време сарадник за односе с јавношћу у самој установи, што јој је омогућило да упозна богато културно наслеђе које баштини најстарија музејска установа у земљи. Гордана Грабеж била је гост Културно-образовног програма Дома културе, а своју гошћу и тему, представила је уредница Верица Ковачевић.
Збирке Народног музеја у Београду чине културна добра, која представљају материјална сведочанства цивилизацијског развоја и динамичних културних промена на територији Балкана од праисторијских до средњовековних епоха, као и врхунске уметничке домете, националне и европске уметности, од средњовековног периода до модерног доба. По структури музејских збирки, Музеј је комплексног типа, чији фонд чине археолошка, нумизматичка и историјско-уметничка културна добра. Нова поставка Музеја приказује дела у контексту – хронолошком, географском, уметничком, културном, друштвеном и научном, информише, сензибилише, развија осећаје за етичке и естетске вредности, доприноси разумевању идентитета, образује, васпитава дух, развија свест о времену, рекла је Гордана Грубеж.
Стална поставка има за циљ да представи и на себи својствен начин интерпретира и сачува трајне вредности потврђене како историјом тако и истраживањима музејске публике и непублике, пратећи хронолошки ток представи континуитет културно-историјског развоја на овим просторима, предочи живе културне контакте и њихово узајамно преплитање и прожимање и представи најзначајније и најинетерсантније сегменте археолошке, нумизматиче и уметничке збирке збирке.
ОД ПРВЕ ДО ДЕСЕТЕ САЛЕ
У првој изложбеној сали представљен је хронолошки оквир од 9. до 11. века и то је период оснивања првих држава и коначне христијанизације. Сала 2, представља живот у 12. веку, односно доба Стефана Немање, а поставка посетиоце уводи у процес самосталног црквенополитичког деловања и упознаје са моделом идеалног владара-задужбинара. У Сали 3 представљено је доба од краља Стефана Првовенчаног до краља Драгутина, односно 13. век, за овај период карактеристично је ширење и учвршћивање усвојених вредности и формирање националних градитељских школа. Из материјала се јасно сагледава побољшање културе свакодневног живота које се слојевито манифестује на двору, у кући или у манастиру. Хронолошки оквир целине Сале 4 креће се у распону од 12. до 15. века, а хронолошки низ се прекида како би се представила српска средњовековна хералдика (на посуђу, печатима, прстењу) као и оружје у служби приказа феудалног друштва. Излажући предмете везане за српске владаре (прстен краља Радослава, запон хумског кнеза Петра, Теодорин прстен, тањир цара Душана) биће представљен раскош и сјај којима су великаши били окружени. Сала 5 приказује доба краља Милутина, Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша, односно прве три четвртине 14. века, а то је доба највећег богатства и цветања дворског стила у уметности и очитује се у разноврсности и богатству материјала. Основна тема Сале 6 је српски град на примеру Новог Брда одакле потиче и материјал који се у њој излаже. Основ живота у то време представљала је привредна делатност и успон финансијког пословања.
Представа о великом руднику сребра са високим степеном злата, Новом Брду, стиче се помоћу експоната – рударских и топионичарских алатаки. Пословност је приказана печатом кнеза Лазара тако и печатњацима пословних људи. Лични предмети као што је накит и иконице од дрвета које су ношене око врата говоре о животу сасвим обичних становника Новог Брда. Сала 7 представља доба кнеза Лазар, деспота Стефан и деспота Ђурђе, односно, време од последње четвртине 14. до друге половине 15. века. У Моравској Србији аутентичан стил се најочигледније испољио у архитектонском рељефном украсу и производњи посебно декорисаних керамичких посуда. Хронолошки оквир Сале 8, креће се од 16. до 19. века. Овај сегмент поставке представља православни храм у виду носиоца националне идетификације, односно одржавање националних култова. Овај историјски феномен остварује се првенствено кроз напоре високог свештенства и преосталих хршћанских ктитора током друге половине 15. и прве половине 16. века. Салом доминира велики крст из Манастира Благовештење – Каблар, који је пример високо постављеног великог крста на иконостасу (у фази пуног развоја) уз њега се по зиду распоређују други елементи иконостаса (престоне иконе (Божица), двери (Охридске), надверја (Кучевиште) и иконе са горњег низа иконостаса (Грачаница, Гориоч)). Иконе све истовремено представљају посебну варијанту послевизантијског стила, односно пећко-дечанску сликарску школу, која је у служби црквених великодостојника учествовала у одржавању култова светих Немањића чије се неке иконе овде. Као амблем српске државе – двоглави орао се репродуковао на многим предметима. Сала 9 представља 16. и 17. век, време владавине Турака које карактеришу делимична интеграција хришћана у Османско царство, консолидација управе и привреде на огромном јединственом подручју као и космополитска политика Османлија, као предуслови за присуство великог броја нација, култура и уметничких стилова. Високи уметнички стилови чувају се на делима уметности – фрескама (Студеница). У Сали 10, која представља 18 -19. век приметићемо да је у Србији је, као и у другим земљама под Турцима, средњи век трајао дуже и то не само су смислу феудалних друштвених односа који су се и другде задржали до средине 19. века, чак и до краја Првог светског рата, него и свих других аспеката живота и уметности…
(Цео текст у најновијем „Чачанском гласу“)
