КРИТИКЕ ЗА ПОСТУПКЕ, НЕ ЗА ЛИЧНОСТ

О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ ИЗ РАЗЛИЧИТИХ УГЛОВА (14)

Поново о вербалном насиљу, зашто што је најприсутније, умногоме и опште прихваћено. Тако често на жалбе жртава одговарамо: ”Ма, добро си прошао, ниси добио батине. Знаш ли шта је све мени изговорио…”

На типичне реакције саговорника, ако се жртва пожали, подсетила је Биљана Раичић, водитељка трибуне ”Не прЉај језик”. Одржана је недавно у Дому културе, а приредили су је запослени у Градској библиотеци ”Владислав петковић Дис”. Учествовали су Наташа Васиљевић, професорка филозофије и медицинске етике, Јасмина Кандић Шипетић, специјалиста медицинске психологије и психотерапеут и ученици чачанске Гимназије. Истоимена трибина организована је у марту у Медицинској школи. Била је резултат тромесечног рада и истраживања ученика. Њихова воља и упорност да скрену пажњу на вербално насиље и примери које су наводили из свакодневног живота, показали су да је овај проблем присутан свуда, у породици, школи, међу колегама, пријатељима, у свим мањим или већим људским заједницама.

Друга трибина у Дому културе поново је окупила ученике, наставнике, родитеље. Ипак, младих је било највише. И то је један од показатеља колико су свакодневно суочени са вербалним насиљем, као жртве, или га опажају у свом окружењу. Показује и дас у свесни свега, врло вероватно већина је спремна да за промене и да прихвати добро.

КОРЕНИ ЛОШЕГ ПОНАШАЊА

Учесници трибине сложили су се да деца у школи и друштву углавном пресликавају реакције одраслих у породици. Тако ће на увреду одговорити увредом или на ударац ударцем. Врло често и родитељи могу бити вербални насилници, и углавном нису свесни какве последице на дете могу оставити примедбе да је смотано, глупо, лењо…

– У разговорима са родитељима увек их посаветујем да критикују поступак, не дете. Тако би исто требало разговарати и са одраслима. Замислите да нама послодавац каже да смо лењи и неодговорни. Како бисмо се осећали? Уколико искритикује наш поступак, неће нам бити пријатно, али ћемо лакше поднети, него напад на личност. Тако ћемо и пре прихватити сопствене пропусте и настојати да их исправимо – каже Јасмина Кандић Шипетић.

– Родитељи често прете или уцењују због страха и незнања и нису спремни да се промене – примећује Наташа Васиљевић.

ПРЕПОЗНАТИ ЖРТВУ

Вербално насиље није као физичко, нема видљивих трагова. Али, не мора да прође неопажено, иако жртве најчешће ћуте. Очигледне промене понашања могла би да запази свака одрасла особа, посебно родитељи и наставници.

– Дете се осећа мање вредно, нерасположено је, губи самопоштовање, избегава да одлази на дечије прославе, често и у школу. Не ретко показују симптоме појединих соматских болести и повлаче се у самоћу. Другачије деца доживљавају вербално насиље од одраслих. Њима је врло важно да у раном добу припадају вршњачким групама и сваки вид насиља њима је драматичан – напомиње Јасмина Кандић Шипетић.

– Врло често су потврђивали да се осећају јадно, тужно, усамљено. Али, нажалост многи се не обраћају за помоћ – навела је Биљана Раичић.

Ученици Гимназије подсетили су на резултате једног британског истраживања које указује да и после 40 година, жртве вршњачког насиља имају мање сазнајне способности, слабијег су физичког и психичког здравља. Мушкарци који су трпели малтретирања оставарују мању економску добит, углавном су незапослени, а ако раде немају неке зараде.

КО СУ НАСИЛНИЦИ?

Многи нису лоши људи и углавном нису свесни свог понашања и полседица које могу изазвати. Понекад су и сами жртве породичног насиља, или покушавају да опонашају ликове из акционих филмова, или преживљавају тежак период, попут развода родитеља, губитак блиске особе, селидбе… На ове чињенице указали су ученици Гимназије. Наведени разлози могли би да буду подстрек жртвама да не ћуте, јер благовремена реакција одраслих може помоћи обема странама.

Данашња истраживања указују и на то да се ученици све мање обраћају за помоћ у школи.

– Немају поверења. Плаше се да не погоршју ситуацију – искуство је психотерапеута Јасмине Кандић Шипетић:

– Највише се бавимо последицама насиља, уместо превенцијом. Зато су врло важне овакве трибине, али и разговори у породици и школи. Већ смо поменули да деца углавном преносе стечена искуства у породици. Уколико родитељи и остали чланови толеришу насиље, посебно вербално, неће ни њима то бити неприхватЉиво понашање. Морамо најпре бити свесни шта је вербално насиље и какве последице може да остави.

У школама су основани тимови за борбу против вршњачког насиља. Један корак је предузет, али превенција захтева свеобухватнији приступ проблему.

– Што више разговора са децом, на радионицама, часовима грађанског васпитања или веронауке. Морамо бити свесни какве менталне слике у нама изазива вербално насиље, да смо и ми насилници када оговарамо, исмејавамо људе, преносимо гласине о њима. Колико се мало придаје значај насиљу и да је често прихваћено, опомињу и самоубистава ученика који су га трпели. Средњошколци су нам предочили истините поруке. Међу њима је и да је живот и смрт у власти језика – упозорава професорка Наташа Васиљевић.