НАСТАВЉАЧИ ТРАДИЦИЈЕ МУЗИКЕ ЗА ДУШУ
У оквиру четвртих Светосавских свечаности у ОШ “Ратко Митровић” одржан је концерт ансамбла “Ренесанс”. Овом приликом музички састав који се већ 50 година бави раном музиком, извео је традиционалну српску музику. Чачани су имали прилику да чују музику из неготинских крајева, Шумадије, јужне Србије, Косова, старе Херцеговине, као и Хиландарску стихиру Светом Сави. Љубитељи византијске и старе српске песме потвдрили су да интересовање за рану музику у нашем, али и другим градовима широм Србије и света, још увек постоји. Осим у гласовном извођењу, публика је уживала и у песмама које су, за данашње време, изведене на необичним инструментима, као што су персијска лаута, диван-саз, кавал и други. Овом прилком наступили су Рајна Вулетић (глас), Жорж Грујић (фруле, рог, зурле, кавал, гајде), Дарко Карајић (персијска лаута, баглама), Вељко Николић (удараљке) и Драган Млађеновић Шекспир (глас, диван-саз), оснивач ансамбла “Ренесанс”, који у интервјуу за “Чачански глас” говори о почецима, како је на њихову прву пробу донео партитуре ране музике из Прага и историјске инструменте из Беча.
Ви сте основали ансамбл “Ренесанс”, пре пола века, 1968. Године, како се то десило?
– Ансамбл “Ренесанс” негује рану музику, средњег века и ренесансе и традиционалну српску. Пре 50 година смо имали прве наступе и од тада рачунамо време трајања нашег ансамбла. У Чачку смо били далеке 1986. године. Ово је наше друго појављивање пред чачанском публиком. Иначе, први пут сам путовао у иностранство 1968, када сам имао 17 година, био сам ђак Музичке школе “Мокрањац” у Београду. То је било путовање у Будимпешту, Праг и Беч. Посетио сам музеје инструмената, када сам их видео заљубио сам се у њих. Успео сам да нађем ноте ране музике у Прагу, а у Бечу старе инструменте. По повратку у Београд, окупио сам моје другове, у почетку нас је било петоро, и оживели смо рану музику.
Музика коју негујете је израз ваших душа, ритам ваших срца…
– Ми се залажемо да то звучи што изворније, онако како су наши преци певали пре много година. У средњем веку су се звали скомраси. Ми смо дакле настављачи традиције, далеки потомци путујућих забављача, који су се звали скомраси. Они су били први музички професионалци, ако може тако да се каже, и забављачи у средњем веку. Они су морали све да знају, да певају, свирају, глуме, па чак и да приказују дресиране животиње. Било је међу њима и “мечкара”. Чак смо и ми сарађивали са једним…
Ваш ансамбл је одржао неколико хиљада концерата широм Европе, на Средњем истоку у Сирији, у Сеферној Африци у Алжиру… Како је тамо прихваћена ова врста музике?
– Рана музика у последњих 50 година доживљава свој процват, свуда, где год смо били, имали смо веома леп дочек. Обишли смо читаву Европу, били смо и у Техерану и тамо извели српски програм на инструментима који су пореклом из тих крајева, из централне и западне Азије. Својевремено сам из Цариграда донео диван инструмент диван-саз, а пре годину дана сам из Техерана донео персијску тамбуру, која је згодна за пратњу српских песама.
Осим лепих дочека, шта још памтите?
– Пре годину дана смо имали концерт у Техерану, на једном великом фестивалу. Хтели смо да водимо солисткињу, али су нам рекли – не, тамо жене не могу да певају солистички. Из ансамбла смо тамо отишли нас шесторица, а ја сасм био “в.д. певачица” (смех).
У чему је тајна ваше музике, с обзиром на то да трајете већ пола века?
– Ансамбл “Ренесанс” је најтврдоглавији и најупорнији музички ансамбл на свету. Пре пола века смо се заљубили у рану музику и у традиционалну српску музику.
Данас нема пуно ни медијског простора за ову врсту музике. Влада неукус, шунд. Колико је тешко да опстанете?
– То је све тачно, ово је неко чудно време, у коме нема баш много слуха за праве и трајне вредности. Ми се трудимо да истрајемо и да и даље негујемо оно што највише волимо и што сматрамо да има трајну вредност.
(ЦЕО ИНТЕРВЈУ У ПОСЛЕДЊЕМ БРОЈУ „ГЛАСА“…)
Нела Радичевић
