Жири за избор најбољег есеја о Дисовом стваралаштву у саставу: др Светлана Шеатовић (председник), др Мина Ђурић и др Бранко Вранеш, прегледао је шест радова и донео је једногласну одлуку на седници одржаној 23. априла 2018. у Београду.
Прва награда припада есеју Дисово сабеседништво са Шопенхауеровом филозофијом (шифра: Шишарка). Аутор је Саша Козић, професор српске књижевности и језика у Средњој стручној школи „Милош Црњански” у Кикинди. Дипломирао Српску књижевност и језик на Филозофском факулету у Новом Саду.
Друга награда за есеј додељена је раду „Песма без речи” Владислава Петковића Диса (шифра: 13). Аутор другонаграђеног есеја је Катарина Пајић из Чачка, студент Филолошког факултета у Београду.
Стефан Пајовић из Чачка, свршени студент докторских студија на Филозофском факултету у Новом Саду, добитник је треће награде за есеј Савременост друштвене критике у поезији Владислава Петковића Диса (шифра: Свини).
Првонаграђени есеј се издвојио добрим интердисциплинарним приступом у коме је свеобухватније указано на везу Дисове поезије и филозофије Артура Шопенхауера. Аутор је посебне утицаје пронашао у песмама „Јутарња идила”, „Песма”, „Стара песма”, „Прва звезда”, „Утопљене душе”, налазећи у њима и посредне утицаје Прустових идеја о пролазности бића. Најјачи утицај Шопенхауера откривен је у „Тамници”, где се уочава истоветна линија поимања света као воље и проналажење сопства у објектима непосредног окружења. Награђени есеј је отворио нове путеве за тумачење Дисове поезије и филозофије, доприносећи ширем хуманистичком и друштвеном карактеру овог песништва.
Друга награда је додељена раду „Песма без речи” Владислава Петковића Диса, јер је наведени есеј написан на завидном научном и академском нивоу. Есеј на примеру једне мање познате песме указује на свеукупне поетичке особине Дисовог песништва и у томе је значајан допринос овог рада. Рад је писан кохерентно и представља добру основу за већу аналитичку и синтетичку целину.
Аутор есеја Савременост друштвене критике у поезији Владислава Петковића Диса на оригиналан начин указује на односе Дисове друштвене савремености и критичког гласа који није до сада посебно истакнут. У песми „Наши дани” аутор есеја открива универзалност Дисове друштвене критике и „наивни оптимизам” овога песника.
На основу увида у радове пристигле ове године, закључујемо да се пред нама нашао релативно мали број радова, али са оригиналним приступима, добром методологијом, писан академским стилом. У њима је изворност нових идеја и интердисциплинарност приступа преовладала над устаљеним добро писаним есејима са коректном научном апаратуром. Од три награђена рада, два су усмерена на филозофију и друштвену критику, што помера фокус тумачења Дисове поетике и стила ка другим дисциплинама (филозофији, политици, психологији).
У Београду, 30. априла 2018. Светлана Шеатовић
(председник жирија)
Саша Козић
Дисово сабеседништво са Шопенхауеровом филозофијом
(одломак)
Само то проналажење сопства у објектима непосредног окружења јесте свест о једном и једној вољи, а стих који истиче да лирски субјект осећа свој дух у „свему како моћно спава” може бити узет као воља која широм пространстава обитава у одређеним бићима и предметима чекајући само на то да буде ослобођена. Ипак, и насупот тој животној снази и вољи за животом, за Диса је, као и за Шопенхауера, живот патња и мучење, због чега је јединци потребно да често прибегава сновима и њиховим пределима, где је сам сан у Дисовој поезији свеза са смрћу и спокојем које биће у њој стиче. Патња и мучење назиру се у свим аспектима људског постојања, мучан је долазак бића на свет, мучан је његов живот у ком у сваком тренутку може да се умре и остане без драгих особа, око њега су болести и разноврсне опасности, а нјмучнија је пролазност бића, губитак младости, а са њом и тренутака из прошлости који су остали овековечени у успоменама и који баш због те њихове неповратности највише боле и муче биће. Уз све то, само биће има одређену вољу и хтење који га нагоне да напири своје потребе што често остају ускраћене за оно за чиме биће сеже. То је мртво време о ком Дис у својим песмама говори, прошли тренуци, весели часи што су ишчезли, мртви дани, стари дани, умрли дани. То је сукоб субјекта са пролазношчу и стицање свести о истој. То је људско проклетство које Дисова песничка душа, као душа филозофа који је увек близак поезији, није могла да занемари. Слепи нагон да се живи и нешто стекне кроз покретачку снагу субјекта уједно га чине и живим и несрећним ‒ несрећним што ће се уплести у бескрајни низ хтења, која неће увек моћи да буду задовољена, због чега је и сама људска срећа краткотрајна, будући да она дође али и брзо оде замењена неком другом жељом, идејом или циљем.
