Поводом 145-годишњице рођења Надежде Петровић (1873-2018), 115-годишњице оснивања Кола српских сестара (1903-2018) и 100-годишњице завршетка Првог светског рата (1918-2018)
Крај средњовековног поретка у Европи означила је Француска револуција 1789, која најпре потреса сâмо средиште европске цивилизације, а потом још дуго зрачи превратничким идејама, изазивајући бурне друштвене промене у многим земљама. Револуционарни дух епохе подстиче и рађање идеје о решавању „женског питања“, тј. борби за економска и политичка права жена.
„Женско питање“ постаје актуелно и у Кнежевини Србији, где се крајем XIX века оснивају прва женска друштва са хуманитарним и просветитељским програмом, али са једном специфичношћу – била су изразито националног карактера, усмерена ка помагању потлаченог српског народа ван Кнежевине.
Коло српских сестара, грађанско, патриотско, просветно и хумано женско друштво основано је на Велику Госпојину, 15/28. августа 1903. године у Београду, са циљем да морално и материјално помаже Србима у Јужној Србији и Македонији изложеним турском и арнаутском терору, као и да развија духовно јединство српства. На митингу Кола, одржаном у сали „Коларца“, донети су статути, изабрана управа и прва председница, Савка Суботић (1834-1914).
Оснивачи удружења биле су истакнута српска сликарка, рођена Чачанка Надежда Петровић (1873-1915), уједно и први секретар Кола, и Делфа Иванић (1881-1972), наставница из Скопља, дугогодишња потпредседница и последња председница Кола (1940-1942). Име Удружењу дао је Бранислав Нушић (1864-1938), велики српски комедиограф, који је са Иваном Иванићем (Делфиним супругом), дипломатом у Турској, написао Правила (Статут) друштва.
После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918, Коло српских сестара у свом програму изразито негује југословенску идеју. Одржава и срдачне односе са другим женским удружењима сличног програма у земљи и иностранству.
Главни одбор био је у Београду, у новоподигнутом Дому Кола српских сестара (Франкопанова улица број 11), а пододбори у свим већим местима у земљи. Од 1905. Коло издаје књижевни и патриотски илустровани календар Вардар (1905-1941), који у првом броју, на страни 22, даје називе свих места у којима су формирани пододбори Кола. На овом списку Чачак је на првом месту (првих пет бројева Вардара (за 1906, 1907, 1908, 1909 и 1910) чувају се у Легату Миливоја и Божидарке Филиповић, у саставу Научног одељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“).
Међу бројним активностима, Коло организује и курсеве за болничарке. За време Балканских ратова (1912, 1913), чланице Кола у Београду организују и издржавају IV резервну болницу.
У лето 1914, када је почео Први светски рат, Коло напушта Београд и у Нишу отвара своју канцеларију. Надежда Петровић, искусна ратна болничарка, умире од пегавог тифуса 1915. у ваљевској болници, до последњег часа негујући рањенике и болеснике.
Из Ослободилачких ратова (1912-1918) Коло српских сестара излази са огромним угледом и поштовањем. Пошто и сâмо делује на начелима хришћанског милосрђа, током читавог свог постојања блиско сарађује са Српском православном црквом.
Према обичајима оног времена, покровитељица (патронеса) женских друштава била је Краљица. Од 1923. краљица Марија Карађорђевић (1900-1961) постаје „висока заштитница“ Кола српских сестара, чије ће активности помагати и повезивати га са иностраним женским организацијама.
Делфа Иванић у својим Заборављеним успоменама (Београд, Еволута, 2015) пише да је октобра 1919. примила у Ријеци „осам вагона разне робе, коју је амерички брод ‘Абадис’ у Ријеку донео, с тим да се одмах пренесе преко Београда у Чачак, за српску ратну сирочад. […] Када смо возом стигли у Чачак, ја сам одмах ову донету робу предала шефу новоотвореног Америчког дома, за српску ратну сирочад.“
Милосрдна делатност Кола у Балканским и Првом светском рату донела је Удружењу и његовим чланицама многа национална и међународна признања – Орден Белог орла V степена (1928), Медаљу за ревносну службу Надежди Петровић (1912), Орден Светог Саве (1931), Крст милосрђа (1913), Албанску споменицу, Златну медаљу Црвеног Крста Краљевине Југославије Колу у Боки Которској (1935), Друштвени крст (1918), као и Медаљу за милосрђе „Флоранс Најтингејл“ која је припала Делфи Иванић (1920), Љубици Луковић, председници Кола (постхумно 1925), Анки Ђурковић (1923) и Боси Ранковић (1931).
Године 1938. краљица Марија одлази у Енглеску, где убрзо организује и лондонски одбор Кола српских сестара. У отаџбину се више никада није вратила. Умире у Лондону 22. јуна 1961. године.
За време Другог светског рата, 1942, немачке власти забраниле су рад Кола.
Партизанске власти 1945. такође забрањују рад предратних женских друштава, која су сматрана елементима буржоаског сталежа. Преостала имовина Кола је конфискована, а његово име званично се више није спомињало.
После педесетогодишњег прекида у раду, Коло је обновљено 15. маја 1990. у Београду. Од 1993. тромесечно издаје свој лист Венац.
Председница Главног одбора обновљеног Кола српских сестара била је др Љиљана Милојевић Шуловић, која је са др Будимиром Павловићем аутор монографије Коло српских сестара и краљица Марија. Књига није само повест о Колу српских сестара, већ и потресно сведочанство о дуго скриваном раздобљу новије српске историје. Објављена је у Београду 2000. као ауторско издање, поводом стогодишњице рођења краљице Марије и десетогодишњице обновљеног Кола.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ није случајно одабрала Уметничку галерију „Надежда Петровић“ за простор у коме је 11. децембра 2002, у сусрет стогодишњици оснивања Кола (1903-2003), промовисана ова по много чему јединствена монографија: „Неправдом једног времена прећутано је и намерно уништавано свако писано сећање на Коло, иако је његова вишедеценијска делатност дала велики допринос европском женском покрету“, истакла је мр Маријана Матовић, водитељ промоције.
Коло српских сестара „Надежда Петровић“ у Чачку, обновило је свој рад 2007, па је 9. октобра 2013, поводом 110 година од оснивања Кола српских сестара Србије и шест година рада чачанског огранка, Управни одбор, под руководством др Бојане Јакшић, организовао Свечану академију у Великој сали Дома културе.
Маријана Матовић
