Позоришна критика
КОЛИКО ВРЕДИ ЉУДСКИ ЖИВОТ?
Градско позориште Чачак, одиграће у суботу, 20. октобра, на великој сцени Дома културе, у 20 часова, репризу представе „Триптих о радницима – о свињама, људима и крокодилима“, по тексту Саре Радојковић, Страхиње Маџаревића и Тијане Грумић, режија Југ Ђорђевић. Број места је ограничен. Улаз слободан.
Претпремијера представе „Триптих о радницима – о свињама, људима и крокодилима“ Градског позоришта Чачак, одржана је 6. октобра.
Субота вече на „Желовом“, готово митском месту за Чачане, кад су баскет и кошарка у питању. Од прошле године читав простор је освежен, улепшан, а КУД „Дуле Милосављевић“ је добио и нову, сређену салу за вежбање и концерте на месту некадашњег клуба „Барум, Барум“. Управо ово место, одлуком Градске управе, одређено је као тренутна база младих чачанских позориштараца који стварају Градско позориште. Покретач читаве приче и једног замашног уметничког пројекта је млади глумац и редитељ Братислав Јанковић. Како се то већ и ради, он није окупио људе само око једне представе, већ око једног замашног пројекта који ће се развијати и на коме ће радити млади редитељи, глумци, драматурзи, костимографи, сценографи, уз помоћ младих студената позоришне продукције Иконије Јефтић и Милоша Кувекаловића и многе друге сараднике и пријатеље. Од самог почетка пројекат Градског позоришта у настајању наишао је на разумевање и помоћ Градске управе, али и спонзора, без којих све ово не би било могуће.
Прави куриозитет је да је „Триптих о радницима – о свињама, људима и радницима“, написан наменски за Градско позориште у Чачку. Млади драмски писци Сара Радојковић, Страхиња Маџаревић и Тијана Грумић, написали су три једночинке са истом темом – радници. Радници, прекјуче, јуче и данас, сва њихова надања, очекивања и вера у бољи живот, њихова злоупотреба и искоришћавање и на крају трагично страдање, кад се поставља питање колико вреди један људски живот – живот радника. Три различите приче, повезане и увезане у јединствену целину пуну бола, чемера, али и ироније, сарказма и јалове побуне, болно нас подсећа и на време које живимо и положај свих нас у либералном капитализму, који примењен у југоисточној Европи, након педесетогодишњег неуспелог социјалистичког експеримента, делује нехумано, нељудски, сурово и сирово. Представа је више од актуелности, све у њој подсећа на страдале раднике на градилиштима, који су радили на црно, раднице у пеленама, асоцијација на те догађаје и наше друштво је директна и јасна, иако је порука универзална и безвремена. Текстови су настали и пре неких конкретних догађаја, али управо њихова снага и универзална порука, након свега што се догодило, имају још јачи ефекат и значај за публику.
Редитељ Ђорђевић је направио сјајан избор глумаца, Уна Ђелошевић, Братислав Јанковић, Ивана Терзић и Александар Ђинђић. Они играју у свим једночинкама, одлично су уиграни, имају осећај за игру партнера. Глумачки задаци су врло захтевни, игра се на огољеној сцени, у непосредној близини гледалаца. Театар суровости, покрета, у коме, поред гласа и тело има посебну функцију, говор тела је надопуна за све оно где су речи потпуно сувишне. Трагика просто цури из сваког покрета, дрхтаја, мука и бол људи који имају само наду, а читав живот им је страдање и лагано умирање и нестајање на крају. Свака од прича има свој смисао и врхунац је у трећој „О свињама“, у којој и кулминира очај, бол и немоћ да се нешто промени. Гомила расутих ствари на поду је одлична реквизита глумцима, који и користећи неке од предмета уносе са њима додатну дозу напетости и пуног драмског ефекта, коме доприноси сиров звук електричне гитаре, коју повремено користе сви актери, уместо сценске музике. Ова представа би комотно могла да се игра и у фабричким халама за отпуштене и бивше раднике, али и за оне који трпе „благодети“ данашњег либерал-капитализма. Редитељ се одрекао спољашњих ефеката и сву снаги свог редитељског поступка је свео на кординисање глумачком игром, кроз коју до нас допиру и снажне поруке текста, које нас директно ударају по сред главе, право у чело. Ово је прави почетак и исправан пут једног позоришта у настајању, позориште које има везу са временом у ком живимо и свим друштвеним проблемима данашњице, ово није позориште РАЗБИБРИГА, али јесте позориште у ком има и суза и смеха и драме и ироније, свега оног што јесте прави живот.
Једно велико ХВАЛА И БРАВО за све актере представе, како оне на сцени, тако и за оне ван сцене, чији рад се можда не примећује на прву, али без чијег се доприноса не би могло у реализацији оваквог изузетног позоришног и културног пројекта. Све честитке и за Град Чачак који је стао иза иновативног уметничког пројекта и желимо свима нама још пуно позоришног узбуђења са сцене Градског позоришта.
Душан Даријевић
