ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (7)
КАД СЛОБОДАН ПОСТАНЕ СЛОБОДАН
Радикални раскид малограђанских окова
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
И поред чињенице да је након провокативног, али успешног филма „Квар“, Милош Радивојевић, снимио 1980. године „Живот и смрт Филипа Филиповића“, што представља једну сасвим другу врсту јунака и побуњеника у свом времену, који је своју посебност платио главом, филм „Дечко који обећава“(1981) је природан и логичан наставак „Квара“. Занимљиво је и то да се Александар Берчек у сва три филма појављује као главни јунак. У време када је на друштвену сцену испливао сав талог система који није умео да се мења и поред велике жеље, макар оног свеснијег дела друштва, након смрти „врхоног жреца“, осећао се поново онај дух побуне и бунта, који је Радивојевић умео зналачки да препозна.
Устајалу малограђанску жабокречину, ваљало је нечим заталасати и сасвим сигурно, то је бар у урбанијим срединама, у једном тренутку пошло за руком представницима југословенске субкултурне сцене, новог таласа који се ширио Београдом, Загребом, Љубљаном, уз звуке „Парафа“, „Панкрта“, „Азре“, „Пекиншке Патке“, „Шарла Акробате“…
Дошло је време за „буђење из мртвих“, како ће се и звати један Радивојевићев филм из двехиљадитих. Дошло је време да се са себе стресу окови свих врста, које нам намеће породица и шире окружење у ком живимо. Изгледало је да је дошло коначно време да се то и уради и да ће тако нешто успети главни јунак филма „Дечко који обећава“ Слободан Милошевић. Један други С. М. је само неку годину касније радикално променио наше животе. Но, вратимо се на почетак приче, у змајево гнездо или у вучју јазбину, како год, на Дедиње, то митско место оног, али и овог нашег времена. Главни јунак наше приче Слободан Милошевић, студент медицине и изданак тзв. црвене буржуазије, потомак оних, који су успешно „ослободили“, односно освојили Дедиње ’45, али и брзо усвојили навике оних у чије су се куће уселили. Наравно, све то у име социјалистичке револуције и новог човека. Шта је од новог човека остало, или тачније, шта је постало, најбоље говори Слободанов пример. Отац и мајка, добро етаблирани у социјалистичком-самоуправном систему су поред свега осталог, испланирали и будући Слободанов живот: каријера и унапред обезбеђен добар посао, брак са Машом, девојком из истог таквог-дедињског окружења. Можда би све то тако и било без сувишних трзавица, да се случајно у Слободанов живот, није увукла једна странкиња, Швајцаркиња, која му француским пољупцем (оним што сваки младић очекује од своје девојке, а не сме да је пита), отвара очи за нове видике и слободу коју нема. Она уноси, као весник тог другог, слободног света, немир у Слободанов живот, омеђен друштвеним правилима и стереотипима… Маша (Дара Џокић) ускоро на врату свог љубљеног, открива трагове страсти које је оставила странкиња и у нападу беса млатне Слободана веслом по глави (све се дешава поред реке). Ошамућен, наш јунак улази у реку и као „новокрштени“ излази из ње. У њему се буди нови човек и дух побуне, брије браду, бркове, к’о што каже позната песма и креће у авантуру, желећи да упозна себе, али и свет који до тада није познавао, свет алтернативаца, уметника и музичара нове генерације, који га неодољиво привлачи и коме се придружује.
Радивојевић нас захваљујући пре свега Небојши Пајкићу, али и бројним сарадницима уводи у свет алтернативне музичке сцене, која тада живо егзистира студентском културном сценом, али и на бројним екстравангантним журкама у Београду тог времена, тако популарним почетком осамдесетих. Слободан удружује снаге са Стивом (Којом из „Шарла Акробате“, који се у овом филму, веома успешно опробао као глумац). Све је спремно за завршни ударац примитивизму, малограђанштини и друштву неслободе, препуном забрана и ограничења. Али, освета ускоро стиже са друге стране, силе мрака и жилавог балканског примитивизма се не предају тако лако. Стив (Која) ускоро гине у исценираној саобраћајној несрећи, освета хомофоба. Радивојевић у овом филму вешто дотиче још један друштвени табу, хомосексуалност и хомофобију. Ускоро и Слободан остаје без слободе и све се враћа на старо и познато. Након саобраћајне несреће у којој Стив гине, а Слободан задобија тешке телесне повреде, Маша и родитељи ступају у офанзиву и долази до грађанског брака, све се враћа на старо и добро познато. Слободан је поново у оковима, али је сада тога и свестан. Кад се након венчања на вратима појави стари другар (бубњар ВД) који доноси демо снимке заостале од Стива, са пророчким стиховима“Депресија, депресија, та слатка реч пресија“, што у филму иде и као одјавна тема, док Слободан разбија себи главу снажним ударцем у огледало, нама остаје само болна спознаја док гледамо Слободанову окрвављену главу и слушамо јаук очајника, да нема промене у нашој стварности и да је узалудна свака побуна. То смо сви убрзо осетили и на својој кожи када се по други пут на овим просторима појавио Слободан Милошевић.
Душан Даријевић
