Позоришна критика
КАД МАСКЕ СПАДНУ
О представи „Црна кутија“, Београдског драмског позоришта, по тексту Ане Ђорђевић, режија, Андреј Носов, Дом културе, четвртак, 15. март
Позоришна публика је у току прошле седмице имала прилику да ужива у две представе које се баве веома важним друштвеним феноменима, јавним интересом у служби грађана и његовом могућом злоупотребом („Слуге јавног интереса“) и утицајем савремене технологије на међуљудске односе у доба свеприсутних мобилних телефона и друштвених мрежа („Црна кутија“).
Представа „Црна кутија“ је инспирисана популарним филмом „Савршени странци“, Паола Ђеновезеа.
У ноћи пуног месеца, старо друштво се окупља уз иће и пиће. Три средовечна пара и самац са изговором да му девојка има главобољу. Присутни мисле да се добро познају и у тренутку ситости и досаде, кад стеротипне приче о послу, деци, породици, свакодневним проблемима и будућим плановима више не држе пажњу, нити успевају да одрже међусобну комуникацију, реше да се мало забаве и поиграју.
Шта данас може бити играчка, не само за децу, већ и за одрасле? Супер мобилни телефони, они паметни, за оне којима често и кад је то потребно, памет недостаје. Та универзална играчка новог века са СМС порукама и друштвеним мрежама, са савременом сведоступношћу, идеално је решење за досаду и немаштовитост. Весело друштво одлучује да отвори Пандорину кутију, тако што ће сви присутни заменити телефоне, са могућношћу увида у позиве и поруке које стижу њиховим партнерима. У ноћи помрачења месеца, које наши јунаци повремено посматрају, спадају маске, брижљиво чуване тајне излазе из црне кутије, свако показује и ону своју тамну страну личности, до тад непознату његовим ближњима.
Отуђеност, лаж, неискреност, немогућност да се онај други саслуша и разуме у потпуности са свим манама и недостацима, само су слика свеприсутних људских односа, који из дана у дан све више тону у баналност, површност и лицемерје. Напетост и узаврела атмосфера расту са све већим бројем порука које пристижу на све стране и са бројним телефонским позивима, који огољују лаж и неискреност, а тензије расту уз сваку чашу пића и помрачење месеца, које неумитно одмиче. Бројне метафоре, попут помрачења, су одлике вешто написаног комада Ане Ђорђевић, али и вештог редитељског вођења Андреја Носова кроз ову причу о ненаданом нарушавању поверења између супружника и пријатеља, које руку на срце, никад истински није ни постојало. На површину су испливала сазнања о прељубама, хомосексуалним склоностима, дуго скривана истина о убиству, неуспеси и неоствареност на послу и породичном плану. Представа, поред напетости и беса, у тренуцима откривања истине о другима, носи фину и умерену дозу хумора, која у довољној мери опушта и гледаоце којима су итекако добро познате ове игре истине и лажи у виртуелном, али и стварном животу.
Истина о томе колико су нам модерне технологије и савремена средства комуникације промениле и оголиле живот, остављајући нас беспомоћне и неспособне да остваримо праву комуникацију са ближњима, а самим тим и срећу и љубав, тако потребну свима, које нема без истинског поверења и искрености. Виртуелни свет није довољан за живот, тајне које кријемо од других нас отуђују и од себе самих и од других. Изврсним редитељским поступком на самом крају предстве, сазнање да је тренутак истине за столом само илузија, да се уствари није ништа десило и да актери настављају лежерно и опуштено тамо где су и стали у свом површном и конвенционалном односу на самом почетку приче, а растају се на начин како се и завршавају многа наша пријатељска и породична окупљања, весело и пијано. Прилично уједначена и убедљива глумачка игра, уз замерку да се неки од глумаца нису најбоље чули. Посебно добар утисак на публику је оставио пар Наташа Марковић и Петар Бенчина, глумачком непосредношћу и начином на који су изнели своје улоге, ликове тако блиске и препознатљиве у својим лажима и прикривању истине, изазивајући истовремено и смех и презир код публике. На крају заслужен дуг аплауз чачанске публике.
Душан Даријевић
