ОМАЖ ВЕЛИКАНУ СВЕТСКЕ ПОЕЗИЈЕ “РУСКОГ КЊИЖЕВНОГ КРУГА – ЧАЧАК”
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
“Оно што је Библија за човечанство то је Пушкин за светску књижевност”. Био је уметничка енциклопедија руске стварности, темељ руског реализма, трасирајући пут Гогољу, Толстоју, Чехову, Достојевском, рекла је Ксенија Радојичић, једна од четворо професора руског језика и књижевности окупљених у “Руски књижевни круг-Чачак”. Прошлог петка приредили су у Дому ученика садржајно поетско вече под називом “И на почетку беше Пушкин”, посвећено 180. годишњици од смрти највећег међу великанима руске и светске литературе Александру Сергејевичу Пушкину (6. јун 1799 -10. фебруар 1837). “Пророче крени, слушај, пази/ воље моје весник буди/ по мору и по земљи гази/ И словом жези срца људи”… О значају опуса песника “изузетно бурне, страствене природе, али високе интелигенције” говорили су и професори Гордана Недић, Невена Дучић и Братислав Бежанић. Пушкинову поезију рецитовали су на руском језику, а изазовну животну причу пратила је и видео презентација места и објеката везаних за песникову биографију.
Препознао је дух свог народа и своје дело приближио народном језику, по томе је био револуционаран, јер у тадашњој уметности “није постојао” народ, већ само аристократија. Сви су говорили француски језик без грешке, а руски са граматичким грешкама. Велики утицај на његово образовање имала је дадиља Арина Родионовна, уз коју је стекао љубав према руском народном језику и књижевности. Био је етичан и савестан, и ишао испред свог времена. Почетком 19. века интересује се за српску културу. Био је фасциниран нашом епском народном поезијом, коју је и сам почео да пише на српском језику. Имао је три збирке таквих песама, а две песме је посветио Карађорђу.
Поред књижевног, интензивно се бавио и историјским радом, а писао је и уметничка дела на историјске теме. Због слободоумног изражавања својих идеја и бављења сукобима малог човека, кмета, са апсолутистом царем, о чему пише у “Бронзаном коњанику”, више пута је био прогнан, а то прогонство је значило да није смео да се појави у Москви и Петербургу. У његово време то је била велика друштвена казна. Рецензент његових књига био је лично цар Николај Први, пошто је у 19. веку постојала строга цензура. Цар га је волео и поштовао, некад би га прогонио, или слао “код Крилова”, писца бајки, што је била шифра за прогонство. Мало је познато да је Пушкин био прави и озбиљан историчар. Имао је пропусницу за рад у Руском царском архиву, сматрали су га “отаџбинским историчаром”. Битно дело за руску историју била је “Историја Пугачова” (ишао је на сва места где се буна догађала), после кога је добио дозволу да види и документа која му нису била доступна.
Прадеда му је био етиопијски принц, кога је Србин Сава Владисавич Рагузински довео на двор Петра Великог. Имао је црно порекло, био је тамнопут и ниског раста. Перфектно је говорио француски језик, па су га због тога звали “мали Француз”, а касније и “мали Арапин”.
Говорио је течно три, а познавао чак 16 језика, међу њима и српски, турски, арапски, италијански… Писао је све жанрове, поеме, играо се речју, био иноватор, прилагодио је руске бајке народном језику, бавио се историјом, филозофијом, психологијом… Први је написао роман у стиховима, уједно и његово најзначаније дело “Евгеније Оњегин”. Најзначајнија Пушкинова поема “Руслан и Људмила”, иако у основи љубавна лирика, преплиће се са политиком, као и друга његова дела. У делу “Борис Годунов” настоји да прикаже епоху и психологију руског народа. “Своју генијалност уметник, песник, мора да усмери тако да читаоца обасја духовном чистотом и лепотом, да се једнако бави естетиком и етиком..” говорио је Пушкин.
За 38 година живота имао је 17 муза. После више неуспешних покушаја оженио се Наталијом Гончаровом са којом је имао четворо деце. Због брачног троугла Пушкин –Дантес – Наталија, 10. фебруара 1837. догађа се судбоносни двобој у месту Црна река недалеко од Петорграда. Имао је за живота 25 изазова на двобој, сам је изазвао три, био одличан стрелац… Постоје сумње како је скончао. Дантес је први пуцао, никад није био у двобоју, ранио је Пушкина који је успео да му узврати. Верује се да је Пушкин живео још 48 сати, и спекулише да је преживео и отишао у Француску. Одједном се у француској литератури “појављује” Александар Дима и роман “Учитељ мачевања” у коме писац пише о 18 дана у Петрограду… Случајно?
(Цео текст у новом броју „Чачанског гласа“)
