ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (28)
ИСТРГНУТО ИЗ СЕЋАЊА: ПЕСНИК АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ
САЊАР КОЈИ НИКАД НИЈЕ ОДСАЊАО СВОЈ САН
Већ дуго је је песник Александар Ристовић тамо где је потребно само сањати. Као што каже за њега његов школски друг Предраг О. Ћурчић – Потребно је тражити реч изван речи, јер реч песника није прејака да искаже сву лепоту људске душе која живи и мисли својим песмама.
„Опет пада снег
опет ми душа оде међ’ књиге и анђеле
Господе, ево поклањам ти оно што си умислио да је твоје“
ПОЕЗИЈА ИЗ НАДСТВАРНЕ СОБЕ
– Риствовићеву поезију није потребно тумачити, тако бисмо јој украли лепоту – мисли професор Ћурчић и додаје да је њено тумачење само у томе што је треба волети, јер она је створена да се воли и говори уместо песника.
– Ти поезијо говориш уместо мене – каже песник.
Као и у много других случајева, најраније детињство је наслутило песника.
– Ја сам од првих написаних речи у нашем школовању живео са рађањем те поезије – присећа се Предраг О. Ћурчић и додаје да је песник кренуо у неиспитане путеве тајанства поезије из собе у стану породице Ристовић. Александров отац, био је Ристо Ристовић, угледни професор Гимназије, био је један од ретких људи наше паланке, када је у њој владао „Бог Роштиљ“, који је читао Дисову поезију. Александрова соба је била препуна књига и била је величанственија од сваке библиотеке. То је било место где настају сањалице и где је било зачето писање песама – романа детињства.
ПЕСНИК И ВИШЕ ОД ПЕСНИКА
Преживљавајући по ко зна који пут пријатељеву поезију, професор Ћурчић захваљујући њој данас многе ствари види другачије. И заливање цвећа и ослушкивање звука звона, шум воде из ујаковог бунара, све то, захваљујући Ристовићу, изгеда посве другачије. Александар је био више од песника, био је сањалица. Невероватно је то како је умео да најобичније тренутке сачува у сећању и претвори их у лепоту већу од саме поезије, сећа се његов пријатељ и додаје да је умео величанствено да сачува своје успомене.
„Ветар који је откинуо лишће
лепи га уз прозор
враћа нашим успоменама“
ПЕСМЕ – ЧУВАРИ ДЕТИЊСТВА
Ристовићеве песме су својеврсни чувари детињства, што се у потпуности и схвата кад се читају његове збирке песама („Вешала“, „Пријемни испит“, „Отац мог друга“). Оне су читаву једну генерацију задржале у зачараном свету сањалица.
Са писањем поезије Ристовић је почео у доба кад се улази у дугачке панталоне – виши разреди гимназије. На састанцима литерарне секције читао је приповетку „Дечаци“, а вероватно су тад настале визије каснијих збирки „Трчећи под дрвећем“, „Писма сањалици“. То је било време када су се водили незаборавни разговори о поезији и уметности у соби са књигама породице Ристовић, својеврсном књижевном клубу. У тим расправама млади Александар се уносио до губитка осећања стварности. То је било време зрења његове поезије, што се касније могло осетити у свакој његовој песми, пуној искрица младалачких сновиђења прераслих у зрелост песничких доживљаја, који су тако трансформисани постали вечно трајање.
ВРЕМЕ СТУДИЈА
Ристовић је био ослобођен полагања велике матуре. Кренуо је у Београд на студије књижевности. То време раних педесетих обележили су многи песници, знани и незнани. Чинило се да је Аца збуњен тим светом. Ћутао је и ћутањем био предан поезији и био само њен… Читао је своју поезију у присуству Стевана Раичковића, Васка Попе, Бранка Миљковића. Његова поезија је била тада право откровење. Школском другу Аца Ристовића није познато да ли су остали песникови записи о том времену, да јесу, то би била есејистика ретка у нашој књижевности. Петнаест књига поезије које су остале иза песника недовољне су да изразе тако богату песничку душу. Песник никад до краја не може да напише своју поезију.
ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ И ПОНОВНИ ОДЛАЗАК
По завршетку студија, Ристовић се вратио у свој град и у своју Гимназију. Предавао је књижевност, боље је рећи да ју је на часовима стварао, а не предавао. Касније (1970) одлази у Београд у издавачку кућу „Нолит“, где почиње да ради, што је било од значаја и за даљу његову песничку афирмацију. Песник је напустио изворни свет своје поезије, а Београд га је приморао да му се супроставља, мада ипак се чини да је успео да у својој поезији споји неспојиво. Два света, чари детињства, невиност душе и свет најкомпликованијих и најинтелектуалнијих снова, живели су упоредо у поезији Александра Ристовића.
У поезији је остао сањар који никад неће одсањати свој сан.
Приредио: Душан Даријевић
