ГЛУМАЦ ЛАЗАР РИСТОВСКИ О УЛОЗИ И ФИЛМУ „КРАЉ ПЕТАР ПРВИ“
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
На премијерној пројекцији домаћег историјског филмског спектакла „Краљ Петар Први“ у Чачку, који је у Дому културе приказиван два дана, 10. и 11. децембра, чачанској публици поклонили су се у понедељак продуцент и тумач главне улоге, глумац Лазар Ристовски, његова супруга глумица Даница, и глумац Милан Колак. Сценарио за филм настао је по роману „Чарапе краља Петра“, књижевника Милована Витезовића, један од сценариста и уједно и режисер филма је Лазарев син Петар Ристовски. Даница Ристовски тумачи главни женски лик Макрену Спасојевић, која плете чарапе за свог сина Маринка, и даје их краљу Петру да му их уручи, али Маринко гине и остаје у гудурама Албаније, а обома им у Словцу код Лајковца, споменик подиже краљ… Филм је сниман у Ваљеву, Крупњу, Сомбору, на Старој планини, а серију од десет епизода као копродуцент емитоваће наредне године РТС. О филму „Краљ Петар Први“, чија је премијера одржана 5. децембра, а биоскопска дистрибуција кренула 11. децембра, Лазар Ристовски говори за „Глас“…
Може ли се рећи да је филм „Краљ Петар Први“, који постиже велики успех у српским биоскопима, настао у продукцији једне породичне мануфактуре? Шта је био мотив да одаберете ову тему за филм?
-Није то филм породичне мануфактуре, то је, просто, један пројекат наше продуцентске куће „Зилион филм“, а то што је мој син редитељ и што Даница игра главну женску улогу, постоје разлози за то. Милован Витезовић и ја смо пре седам година кренули у причу о овом филму. Кад ми је Милован дао да прочитам његов роман „Чарапе краља Петра“ рекао ми је – ти личиш на краља и морамо да направимо филм.
А онда, када је писао сценарио, рекао је да улогу Макрене мора да игра Даница, дакле, то је Милованов одабир, а не мој. Што се Петра тиче, требало је да ја режирам тај филм у почетку, међутим, када сам видео да код Петра постоји интересовање за тај филм, хвала Богу, да сам ја одустао од тога, зато што је он направио бољи филм, него што бих ја то икад урадио. Продукционо, то је један од највећих филмова српске кинематографије у последње време, или од кад смо се одвојили као држава.
Филм обилује ефектима, избалансирао је документарност и емотивност, на чему сте, ипак, више инсистирали?
-Тај филм је захтеван у сваком смислу, од масовних сцена, од великих анимација које су прављене, он је визуелно врло атрактиван и то, наравно, све кошта. То је врло атрактивна продукција, али тај филм је, с друге стране, врло емотиван, што показују гледаоци који уплакани завршавају наше пројекције. Петар ми је синоћ рекао, кад смо се враћали са пројекције – Нисам знао да сам направио тако тужан филм. Овај филм је уметнички, није документарни, наравно. Међутим, ми смо се трудили да се, колико је то потребно и могуће, држимо историјске фактографије и ту је тај ниво задовољен сигурно. Има малих одступања, наравно, које дозвољава уметничка слобода, али тај филм је заснован на емоцији, и то је оно што је много важније, јер, кад се праве филмови на ову тему, најчешће се даје акценат на историјском и документарном. Филм је, ипак, подигнут мало од земље, он је емотивнији, него што су филмови овог жанра, и то је оно што се публици, очигледно, допада…
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
