ИСТОРИЈАТ ПРОСЛАВЕ СВЕТОГ САВЕ КАО ШКОЛСКЕ СЛАВЕ
Ко је равноапостолни Свети Сава Србски, најпоштованији наш светитељ? Увек већи и шири од онога што о њему можемо да кажемо или помислимо. Зашто? Јер се у њему настанио цео Свеобухватни, Свудаприсутни и Неизговориви, којег је Свети добровољно угостио у једином дому достојном Несместивог Господа – срцу човечијем. Он се обожио. И зато је необухватив нашим помислима и речима као, уосталом, и сваки подвижник у правди и истини нетелесне љубави. Овако започиње причу о историјату прославе Светог Саве, као школске славе, Слободан Николић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији.
Свети Сава
– Прота Стева Димитријевић сматрао је да се први трагови о прослави Светог Саве могу сместити у круг око карловачке Српско-латинске школе Емануила Козачинског. Изгледа да је посебну улогу у општем прихватању Светог Савве имао и фрушкогорски манастир Кувеждин који је, по предању, подигао деспот Стеван Штиљановић посветивши га светом Симеону Мироточивом и Светом Сави. Након што су га Турци разорили, он је потпуно обновљен почетком 19. века. Захваљујући његовом старешини, архимандриту и епископу Никанору Грујићу, црква је живописана сценама из живота српског светитеља. Почетак прославе Светог Саве као школске славе везује се за Срем. У Земуну је 1812. године основан школски фонд у чијем је уставу било одређено да се Свети Сава обележава као заштитник српских школа. Пресудну улогу приликом ове одлуке имао је свештеник Јефтимије Ивановић који је претходно службовао у Кувеждину. Ипак, опште прихватање као школског заштитника ишло је поступно. Матица српска, од оснивања 1826. године, обележавала га је као заштитника, али и као имендан добротвора Матице Саве Текелије. У Пешти је на тај начин светитељ почео да се прославља 1838, у Шибенику 1846, Котору 1849, док је Карловачка гимназија то први пут урадила 1860. године – прича Слободан Николић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији.
Професор подсећа да је одлуком Совјета Књажества Србског и Указом Попечитељства просвештенија, од 2. јануара 1840. године, за заштитника свих школа у Србији одређен Свети Сава. Предлог је потекао од изузетно свестраног ректора крагујевачког Лицеја Атанасија Николића, једног од твораца Друштва српске словесности, који се бавио књижевношћу, позориштем, писањем драма, пољопривредним поукама, књижевним приказима, сакупљањем народних приповедака. Наредбом књаза Милоша, од 1823. године, Савиндан је био нерадан дан, што је било потребно посебно нагласити тадашњој београдској чаршији, у којој су велику улогу у свету пословања имали грчки и цинцарски трговци који су нерадо поштовали светитеље српског порекла, објашњава професор Николић.
– Свети Сава Србски је био школска слава све до после Другог светског рата, када комунисти, из савршено бесмислених идеолошких разлога, укидају прославу, да би се све вратило у свој природни поредак 1989. године. Та матрица разрачунавања са црквеним кореном, традицијом и нацијом била је предочена већ у народној песми „Цар Сулеман и Саво патријар”, у којој Ћуприлић-везир казује цару: „…ако могнеш Сава потурчити,/сва ће ти се земља потурчити.” Но, Турски наум није остварен. Мошти његове почивале су у манастиру Милешеви где их је, по упокојењу, похранио синовац Савин, краљ Владислав, све до 27. априла 1594. године, када их је на Врачару спалио потурица Синан-паша. Али, пламен, изгледа, није прогутао целокупну светињу проказану кроз тело – само их је развејао у част и вечну славу. Можда је то најмудрије и најсмисленије спаљивање које је Господ икада дозволио. То спаљивање, овога пута не тела него сећања, безуспешно су покушали да остваре и српски носиоци модерне, а суштински сверушитељске мисли. Наша национална и хришћанска историја као да се свим својим понорима и висинама нераскидиво и неурушиво везала за сина Светог Симеона Мироточивог – каже Слободан Николић.
Професор подсећа да су данас прославе Светог Саве у школским оквирима (на страну литургијски моменат у виду прекаде колача и благосиљања жита свештеника) углавном типизиране (хор пева химну Светом Сави, за коју је Јован Ђорђевић, професор, драматург, лексикограф, уредник Летописа Матице српске, писац текста српске химне Боже правде, тврдио да је први пут певана у Сегедину 1839. године, највише заслугом Павла Стаматовића, сегединског проте и тамошњег гимназијског вероучитеља). Као једна од најранијих прослава Светог Саве, забележена је у Араду, 1806. године, свакако под утицајем тамошњег велепоседника, једног од највећих добротвора српског народа уопште, водећег покровитеља Матице српске и оснивача Текелијанума, грофа Саве Текелије, а одабрани ученици казују прозне и поетске текстове у рециталу посвећеном српском равноапостолном учитељу, објашњава професор.
Н. Р.
ЗАШТИТНИК ШКОЛА
Према речима етнолога Народног музеја Снежане Шапоњић Ашанин, Свети Сава је био, не само велики просветитељ који се залагао за описмењавање народа још у средњем веку, него је ценио и рад.
– Помагао је људима, то је била његова основна мисија. Формирањем прве српске државе, након ослобађања од Турака, Свети Сава је имао значајно место у просветитељству, као велики мисионар, а са настанком првих школа постао је заштитник образовних установа и писмености. Данас све школе у Србији обележавају Светог Саву као школску славу, припремају приредбе, повезујући његов мисионарски рад са савременим добом. Можемо да кажемо да је Свети Сава и заштитник девојака и уопште слабијих, поручујући свима да ће се рад и вредноћа увек исплатити – нагласила је Снежана Шапоњић Ашанин, која га сматра првим српским етнологом, због тога што је све лепе српске обичаје сачувао и заоденуо их велом хришћанског учења.
