ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН БЕОГРАДСКОГ НОВИНАРА И КРИТИЧАРА БОГДАНА МАКСИМОВИЋА
Музичким минијатурама Чачанина Милоша Николића, јединог професора кавала у Србији, започело је у петак, 4. маја, представљање романа “Искушеник” Богдана Максимовића (1946), новинара и позоришног критичара рођеног у Београду. Радио је у Радио Београду, живео у Америци, од 1991. борави у Келну, а од 2007. настањен је у Сремским Карловцима. Члан је Удружења књижевника Србије. Домаћин промоције био је Књижевни програм Дома културе, аутора и госте представила је уредница Милкица Милетић, а о књизи је говорила рецензент Александра Мишић, професорка чачанске Гимназије.
Још од античких времена у литератури и драми кривица или трагична погрешка главног јунака, фигурирају као мотиви о којима се јавно размишља. Иако се грех окајава читавог живота, да ли се грех може окајати, опростити, да ли се кајањем, самосажаљењем или добрим понашањем грех може ублажити, нека су од питања која аутор поставља у свом другом роману “Искушеник”, али не даје на њих одговоре.
-Писао сам га из душе, сабрао сам у овом роману нека искуства, и своја и туђа. Ја сам бољи слушалац него говорник. На питање које ми је својевремно постављено у интревјуу за радио Београд – Зашто пишем – одговорио сам – Да бих се ослободио талога који се накупио у мом животу, талога ружних снова… То је као кад неку муку поделите с пријатељем – рекао је Богдановић, потврдивши да има аутобиографских елемената у овој причи. Зато је представљање романа започео читањем уводне приче “Кошмар”, о сну који је девојци предочио визију страдања, али сну коме он, упркос њеним страховима, није поверовао. Онда се догодила кобна вожња, том моћном машином…
– Након драматичног и турбулентног живота главног јунака у његовом првом роману “Портрет ветра”, рман “Искушеник” доноси нову причу, другачију по збивањима, али блиску по сензибилитету аутора и трагици која прожима читаву фабулу… Искушеник је Теодор Крстић, по много чему обичан младић из добре породице. Имао је девојку Милицу, дивне родитеље и много снова о лепој будућности. Али судбина му је одредила другачији пут. Његово име и презиме симболични су. Теодор је Божји дар осџуђен да носи тешки крст страдања… Невероватни догађаји смењују се у његовом тек тродеценијском животу због трагичне смрти вољене девојке…
Мотиви вере, самоће, самооптуживања, прате главног јунака овог романа… Највећу утеху и разумевање, након боравка у душевној болници, потом у затвору у који доспева после саобраћајне несреће у којој страда вољена девојка, након боравка у манастиру, Теодор налази у једном вуку, који ће му бити веран до краја… Не заборављајући своју Милицу, главни јунак ове приче схвата, да никада више неће волети и окреће се духовном животу. Ипак, она му се, као Ленка Лази, стално враћа у визијама, у сновима. Писац налазећи духовно сродство са великим песником српског романтизма, користи његову реч “безњеница” да би приказао стање у коме је приморан да егзистира… Искушеник гради цркву, у часовима неприродне самоће, долази до удвајања његове личности, подстакнут снажним осећањем да треба нешто да уради за своју душу, али и да би духовно био ближи својој Милици, исповеда веру у планини, усамљен и поносан. У очима других он је антијунак: убица, кавгаџија, грубијан, чудак, јеретик… Ипак читалац је на његовој страни, ми снажно желимо да он добије своју битку и из ње изађе као победник… -рекла је, поред осталог, рецензент Александра Мишић, истичући да у томе и јесте вештина писца, да од антагонисте направи протагонисту, а у томе је Богдан Максимовић успео.
Зорица Лешовић Станојевић
