ИСКРЕНА РЕЧ И ОСМЕХ КЉУЧ ЗА СВА ВРАТА

ИВАНА ВЕЛИЧКОВИЋ ВЕРНА ДЕЧИЈОЈ ПОЕЗИЈИ

При сусрету са Иваном Величковић прво приметите осмех. Онај дечији, искрен… И неку стидљивост и устрепталост, својствену, опет деци, када имају да вам одједном толико тога кажу. Зато и не чуди што Ивана, са непуне 32 године, иза себе има неколико објављених збирки, баш дечије поезије. А почела је да пише песме када је научила прва слова. “Мени злато треба”, био је наслов тог првенца. Готово у исто време потпуно је изгубила вид…

Ивана је до осме године видела, али због болести имала је много операција. До треће године чак 11! Последња је закаснила, што је узроковало губитак вида…

– Били смо у Београду, чекала сам операцију. Вежбала сам са тетком математику. Само сам схватила да ништа не видим – присећа се тих болних тренутака и каже да јој је најтеже пало то што је школовање наставила у “нормалној” школи. Не због вршњака, који су је, иако је била једина слепа ученица у школи, добро прихватили, али јој је много сметало сажаљење наставника, јер сматра да је то успорило у учењу.

Писање поезије јој је и тада било попут боравка у неком другом свету. Али и потреба да гласом детета, које у њој живи, каже свету све оно што носи у себи. Кратке риме су јој и даље омиљене, па зато углавном и пише дечију поезију, иако јој је жао што је, како примећује, и међу малишанима све мање деце. Прву збирку, која је штампана 2002, назвала је “Сањалице”, десет година касније објавила је “Чаробни врт детињства” , а 2014. “Чаролију слова и бројева”…

… Подршку је имала од целе породице, близнакиње Јоване и млађе Невене, мајке и оца, који више нису живи, али и тетки, посебно од Милене Јандрић, која је и сада уз њу.

– Уз Ивану сам почела да размишљам као да сам и ја слепа. Можда сам зато и могла доста да јој помогнем. Она има велику вољу и упорност да стално открива нешто ново. Једном, за викенд је села да куца необјављене песме и није одустала док их све није завршила. Таква је била и кад сам јој доносила књиге из библиотеке – описује своју Ивану тетка Милена, која је често и у улози глумаца, које “имитира” када заједно гледају филмове…

…Ван објављених збирки још је око 200 песама. Стихове пише и за рођендане, славља, на честиткама за празнике… Као и све песнике, инспирација “проналази” њу, често и неочекивано. Наравно, воли да чита, посебно поезију. На питање који јој је омиљени песник, одговара стихом:

“Моје име је Ивана, а сви ме зову Ића

Волела бих да наследим, ја Љубу Ршумовића”.

Песму “Завичај” компоновале су “Беле вишње”, коју је посветила свом вољеном Чачку, Морави… Волела би Ивана још нешто – да од своје поезије са глумцима направи представе за децу, које би биле искључиво хуманитарне.

В. Тртовић