НОВИ ТРОБРОЈ ГРАДЦА, 203/204/205
Нови троброј часописа за књижевност, уметност и културу “Градац”, 203/204/205 недавно се појавио у издању Уметничког друштва “Градац и Дома културе у Чачку. Уредник је књижевник Бранко Кукић, а поред њега редакцију чине и Милосав Мариновић, Саво Стијеповић и Владан Матијевић. Тематски фокусиран на одређене феномене или појединце, сваки број “Градца” представља референтни, а могло би се рећи и антологијски оквир, којим обухвата одабрану тему, због чега је вишеструко драгоцен.
Ново издање посвећено је једном од водећих интелектуалаца и најутицајнијих људи протеклог века, Исаији Берлину. Актуелности Берлиновог опуса препознао је уредник овог троброја, књижевник Мухарем Баздуљ. Исаија Берлин, руско-британски филозоф, историчар идеја и либерални мислилац, рођен је у Риги 1909. године, која се тада налазила у Руској империји. У Уједињено Краљевство долази 1921, где је и умро у Оксфорду, 5. новембра 1997. године. Био је теоретичар либералног капитализма, заснованог на његовој животној посвећености емпризму и утицају идеја мислилаца супротстављених просветитељству.
Основ његове филозофије чини веровање у морални плурализам, тј. уверење да је сукоб вредности саставни део људских живота, а сва његова дела представљају одбрану западног либерализма од тоталитаризма. Његово најпознатије дело је “Четири огледа о слободи” (1958). У зениту интелектуалне моћи био крајем педесетих и шездесетих година прошлог века. Његова најосновнија концепција слободе, данас је основа, полазиште у развијању овог концепта.
У избору Мухарема Баздуља, нови троброј “Градца” доноси Берлинове текстови о успону национализма, о самом национализму – “у прошлости занемареном, данас моћном”, европском јединству и његовим менама, питању да ли политичка теорија и даље постоји, концепту научне историје, опадању утопијских идеја на Западу… Ту је и есеј о културној историји Ђан Баптисте Вико. Интригантан је и текст о његовом сусрету са руским дисидентима, песницима Аном Ахматовом и Борисом Пастернаком, чије деловање у време опште деструкције и уништавања руске интелигенције припада, не само књижевној историји. Ту је описан и његов први повратак у Москву 1945. године, када је понео чизме за Бориса Пастернака, поклон од његове сестре из Оксфорда. Међу одабраним текстовима се налазе и разговори са Берлином Рамина Xаханбеглуа, делови његове биографије, као и сећања савременика која потписују Брајан Маги, Анатолиј Најман, Јосиф Бродски, Шломо Авинери у свом тексту наводи да је било “апсолутно јасно да је Исаија био Јеврејин, да је његова лојалност Израелу била непоколебљива, али да од свог порекла, или своје наклоности није правио никакву тајну…као и да те његове наклоности нису биле нарочито јасно или упадљиво видљиве… Као што је и сам Исаија неколико пута рекао у сасвим кратким аутобиографским белешкама: колико је дуговао руској интелигенцији, толико је његова либерална мисао дуговала британској традицији, а врло је мало тога у чему јепризнавао специфичан дуг јеврејској традицији, било библијској, талмудској или модерној хебрејској… ” Ијан Бурума у последњем одабраном тексту овог темата назвао га је једноставно “Последњи Енглез”…
Зорица Лешовић Станојевић
