НЕ МОГУ ДА ВЕРУЈЕМ, ОВАЈ ГРАД ЈЕ БАШ СУПЕР…
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Породице Допуђа и Каличанин недавно су угостиле средњошколце из Италије и Турске, који су се у Србији нашли захваљујући Међународној организацији за размену ученика „Интеркултра“.
Деветнаестогодишњи Фатих Дениз дошао је из Газиантепа, града на самом југу Турске у непосредној близини границе са Сиријом. Боравио је у породици Каличани, а друг му је био Борис… Живи у Београду, а у Чачак је дошао на седам дана, да упозна и унутрашњост Србије, којом је одушевљен. Око 250 младих из Турске је ове године посредовањем „Интеркултуре“ отишло у свет, а њих петоро је изабрало Србију. Двојица ученика су у Београду, а три девојке из Турске се налазе у Горњем Милановцу, Аранђеловцу и Зајечару.
Седамнаестогодишњи Лоренцо Барки дошао је из Сиракузе на Сицилији. Боравио је у породици Љиљане Допуђе, а дружио се са њеном кћерком вршњакињом Соњом, ученицом друге године чачанске Гимназије.
Обојица говоре српски језик са акцентом и повремено без падежа, али сасвим коректно за свакодневну комуникацију. На питање када су били у прилици да бирају земљу у којој ће боравити, зашто су изабрали Србију, Фатих одговара да је то тешко питање.
-Прошле године, када сам имао 18 година, имао сам могућност да бирам између четири државе. Понуђене су Белгија, Србија, Финска и Канада. Мој први избор је била Белгија, а други Србија. Зашто Србија? Ја волим „историја“, имам интересовање за „балкански култура“ и желим да учим нешто ново. Овде још увек може да се види пуно ствари које су турска култура, у језику, култури, уметности, кухињи, имамо пуно сличних речи у нашим језицима… Српско гостопримство је истина. Балкански људи су много топли, имају пуно интересовања за „људи из иностранство“, отворени су, желе да уче о другим културама, говоре стране језике, али има разлика између људи са севера и југа. Људи на северу имају више европску културу, а људи на југу имају више оријенталне културе. Ја више волим људе са југа. Живео сам у Суботици три месеца, волим тај град и људе, али ми више одговара атмосфера југа – прича млади Фатих.
Србија „напољу“ и даље није „супер држава“, каже Турчин, јер им је предочена историја Србије пуна ратова, проблема.
-За турске становнике Србија изгледа као ратничка, као земља која воли рат. Заправо, постоји стереотип о српским људима, да је север хладнији и да не воли Турке, што није тачно. Када се вратим у Турску објаснићу каква је Србија и какви су Срби. Нисам имао никаквих проблема, српски људи поштују муслимане. Пре него што сам дошао, нисам много знао о вама, само о спорту, јер је Србија много добра у спорту, знао сам за Новака Ђоковића и Жељка Обрадовића, он је као „бог“ у Турској. Читао сам нешто о Југославији, колико је била отворена, то је било страшно, нико није победио у овом рату… Живим у Србији седам месеци и српски језик сам учио овде. У прво време је било тешко, да, имамо пуно сличних речи, али је другачија граматика.
Људи у Суботици имају другачији акценат, људе у Београду разумем боље. Најбољи начин учења језика је причати са људима. У Београду идем у „Ленгвиџ кафе“, близу главне Аутобуске станице, ту сваки језик има свој сто, онда, слушам српску музику, пробам да читам нешто на српском… Ишао сам у Пету београдску гимназију, а у Турској сам већ завршио средњу школу и следеће године ћу уписати Машински факултет. Школа у Турској је „пуно тежак“, имамо више правила, осам часова сваки дан, униформу, мушкарци не носе браду и дугу косу, не смемо да каснимо на час, тежак је пријемни испит за упис на факултет, учитељи су веома званични и строги, српским ученицима је удобније – примећује Фатих Дениз.
У Чачку је боравио седам дана. Разговарамо са обојицом пред њихов повратак у Београд. За боравак у нашем граду каже „супер“, град је мањи и после Београда му је требала пауза, јер „живот је тешко“ у Београду.
-Чачак је мали и има мир, ја волим Чачак и свакако ћу га посетити опет. Имам пуно пријатеља у свим градовима у којима сам био, а упознао сам и пуно људи из иностранства, Италије, Немачке, Тајланда, Русије. По завршетку факултета у Турској, ако бих имао шансу, тражио бих посао у Србији. У Србији ми се допадају људи, школа, култура, историја, девојке, храна је иста, волим пљескавице и „сладолед у Србији је одлично“, свиђа ми се и језик, звучи добро, али мој град Газиантеп има најбоље баклаве у Турској. Желим још да учим. Нисам пуно знао о Балканским ратовима, зато што, изгубили смо – кроз осмех прича млади Турчин.
Лоренцо Барки долази са Сицилије, смештен је у Лазаревцу и пошто има довољно слободног времена купио је скејт борд, тако да је у Чачку одмах посетио скејт-парк.
-Свиђа ми се много овде, стварно, имам много „другари“ овде. Ја сам путовао много и због тога сам много срећан. Моји родитељи су Италијани, мама је адвокат, а тата је предузетник. Био сам на Тајланду, на Куби и у другим земљама. У Чачку сам ишао у Гимназију, много је лепо. Мене интересују психологија, социологија, друштвене науке. Мислим, када идеш у једну земљу, сваки дан слушаш, причаш, разговараш, тако учиш језик. То је битно, али је много важно да знаш и енглески, зато што је то интеркултурални језик и многи га знају, па немамо проблем са комуникацијама –каже Лоренцо.
Србија је за њега била трећи избор за размену, јер је у већ био у земљама које су биле у понуди. Културе имају мало сличности, али вољан је да учи. Боравио је и у Румунији. Када је бирао, међу земљама су биле Јапан, Кина, Србија, Аргентина, Перу, Русија…
-Желим да идем у друге земље, да их упознам, живот је авантура… Да би упознао неку културу треба да пробаш храну, и то је тачно. Храна је овде много слична Румунији, то је било баш супер за мене. Могу рећи да ми се свиђа све, бурек и сарма посебно. Кад путујем, мислим да треба да пробам све. После Гимназије желим да идем на Медицински факултет, да будем психијатар. Знам да ћу десет година да учим, али ништа није тешко, само треба да учим. Желео бих да дођем поново у Чачак.
Не могу да верујем, када сам први пут дошао овде рекао сам себи – овај град је баш супер. Живот може да буде леп, само да видим фантазију. Град је леп када у њему пуно тога ради, овде има много тога што нуди фантазију. Много волим ликовну уметност, ишао сам у Галерију, волим када слушам музику на улици. Мислим да у Чачку фантазија ради. Крајем априла ћу опет бити овде, и после идем у Италију – каже Лоренцо.
Породица Љиљане Допуђе била је домаћин Лоренцу и каже да је презадовољна.
-Много је добар дечак, свестран, паметан и културан и много тога се може научити од њега, иако је млад, али је много тога видео, путовао. Водили смо га у Прањане код пријатеља, Коштуниће, на Љубић, видео је православну цркву, био је у Музеју и Галерији, а прво је желео да види чачански скејт-парк. Шетао је поред Мораве, ишао је сваки дан у школу, дружио се са децом. Један дан су имали програм у милановачкој Гимназији и рекао је да му се више свиђа чачанска. Он каже да Чачак има неку душу и развија му идеје.
Соња Допуђа, која ће и сама идуће године отићи на размену, каже да је Лоренца гледала као рођеног брата кога има, дружили су се у школи, заједно у 2/8, у Гимназији, упоређивали интересовања, распитала се како изгледа одвајање од куће… Подударили су се, јер су обоје заинтересовани за спортове и физичку активност. Сагледао је наш школски систем, схватио да код нас није дозвољено коришћење мобилног телефона на часу, пратио је часове, укључивао се у наставу…
У породици Бориса Каличанина, који је матурант Гимназије, боравио је Фатих. Пријавио се да га угости, јер је и сам учествовао у тромесечном програму размене у Италији. Са Фатихом се добро слагао, уклопио се врло брзо у његовом одељењу и жао му је што овако брзо одлазе. Показао му је у Чачку цркву, Музеј и остале знаменитости, али су више инсистирали на дружењу и стварању пријатељства које ће се памтити. О блискости која се родила за кратко време сведочило је и њихово рутинско поздрављање са „брате“… Још кад би и свет схватио колико је мало потребно да сви будемо пријатељи…
