“ИМА ПОГЛЕДА КОЈИ ГОВОРИ ВИШЕ ОД СВИХ РЕЧИ”

ОСНАЖЕНЕ ПОРОДИЦЕ – БОЉИ ПОЛОЖАЈ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗВИЈЕНИХ ОСОБА

Милица Марсенић из Горњег Милановца ове године је постала пунолетна. Недавно се вратила из Зрењанина где је у атлетици за своју школу освојила злато и сребро… Редовно тренира, иде на базен, у теретану и као многе њене вршњакиње, брине о свом изгледу. Воли сама да осмишљава свет око себе, ужива у лепим стварима… Има четири сестре и једног брата. Сви старији од ње, тако да и не чуди што је љубимица у породици. Али, пут који траје 18 година, за Марсениће је испуњен опрезом, одрицањем и страховима да свака грешка може бити веома ризична.

У време када се родила, њен отац Веселин имао је веома успешну трговинску фирму. Али од њеног рођења, јер Милица је рођена са Дауновим синдромом, морао је да напусти посао и да сву бригу усмери на ћерку. Он и супруга Јелена имају по двоје деце из својих првих бракова, а две године пре Милице родила им се Анђела.

– Морао сам да напустим све, да не би супруга Јелена, иначе Рускиња, остала без посла… За Јелену је рођење Милице био шок, као и за мене. Нисмо ми тада размишљали о проблемима који нам тек предстоје. Докторка у болници Јелени је рекла да можемо да прихватимо дете или да га оставимо. Када сам дошао у болницу са поклонима, особље је немо гледало у мене кроз стакло. Тражио сам да ми донесу дете, да је видим… Супруга је плакала, сва узнемирена… Узео сам је, загрлио, пољубио – присећа се и данас са дрхтајем у гласу Веселин.

Каже искрено да је први страх био шта ће им донети будућност са дететом са Дауном. Срећом, Милица није имала других здравствених проблема, осим сталних респираторних… Нису их толико бринуле материјалне ствари, гледали су како да јој што више пруже и да јој помогну.

– Дуго смо је водили у Липовицу, редовно, упорно… Нашли смо најбољу докторку у Београду која нам је давала инструкције. Нисмо дозволили да има неких осцилација. Онда смо запоставили посао, али и своју здраву децу. Нормално је да се и љубомора појави, јер је све усмерено на њу. А они, свих петоро, посветили су јој велику пажњу и она је постала љубимица – показује нам Веселин бројне фотографије, као мале доказе те љубави.

ЗНАЧАЈНО УДРУЖИВАЊЕ РОДИТЕЉА

Веселин истиче да у средини у којој живе никада нису осетили дискриминацију, али да је оснивање Удружења родитеља деце са сметњама у развоју Општине Горњи Милановац, за саме породице од великог значаја. Заједно са децом окупљају се два пута недељно у својим просторијама. Има појединаца који им редовно помажу… Прича нам о момцима из Фудбалског клуба “Велереч” који им поклањају мајице, лопте, донирају новац, друже се са децом током целе године.

– У Милановцу је регистровано 38 деце са сметњама у развоју, али мислим да је много више њих ван Удружења. Јер родитеље је тешко анимирати, боре се сами, немају времена у трци око свог детета – примећује наш саговорник, који се, будући незапослен, обавезао да петоро деце из Милановца свакодневно вози у Школу у Чачак и чека их док се часови не заврше. Милица је сада други разред, а њен отац каже да су сва деца веома срећна што могу да одлазе у ову школу. Он сматра да је то институција која заиста пружа деци оно што им треба.

– Својим знањем и трудом запослени у Школи успевају да уклопе у једну заједницу децу са различитим потребама и проблемима. Раде на томе да се наша деца оспобе за неки посао, уколико је то могуће. Надамо се да ће Милица и то моћи. А она све ради, воли да се бави кухињом, спреми нам ручак. Обожава да снима и фотографише то што лепо уради. Учи и за књиговезца. За њу не би био проблем било какав посао где би имала некога ко има разумевања, да је упути како треба… – сигуран је отац.

“ИКАР” ИМ ДАО КРИЛА ЗА ПОБЕДЕ

Као најзначајнији догађај за њихову Милицу, али и многу другу децу, Марсенић наводи оснивање Кошаркашког клуба “Икар” пре седам година, који води тренер Предраг Бегенишић. Овај клуб, у коме ради неколико стручњака, јединствен је не само у Србији, већ вероватно и у Европи, јер тренира децу са инвалидитетом и за њих организује бројне спортске активности. Многи малишани су, захваљујући клубу, изашли из својих “оклопа”, развили се у победнике.

– Милица није умела да коракне како треба… А сада осваја медаље! Захваљујући раду тренера и “Икаровог” тима… Она већ годинама иде у клуб сваког понедељка, вежба по сат и по, иде и сама на тренинге. У “Икару” деца уче од првих корака па надаље, а резултати су одлични… – прича Веселин.

Милица је и недавно на такмичењу у Зрењанину за Школу за основно и средње образовање “1. новембар” у Чачку освојила две медаље – злато на 50 метара у спринту, а сребро у скоку у даљ.

– Постала је јака, можда зато што смо и ми као породица такви. Али рад са њом је захтевао одрицање од свега осталог. Увек смо на опрезу, да не дође до неког поремећаја у стању психе, због проблема, због свађе, или било чега што може да је узнемири… Јер постоји опасност да из мозга избрише све добро и да је обузме паника. Срећом, није било таквих ситуација, нисмо то дозволили. Увек мора да буде окружена љубављу и пажњом, али ће пружити многоструко више – каже он.

Другим родитељима саветује да морају веровати у себе, у успех, у своју децу, која ће им љубав несебично узвратити, чак често и више него здраво дете. Јер, како Веселин каже, она полете и оду својим путем.

– За све је потребно доста стрпљења. Али, највећа срећа је када, и поред свих проблема, у сваком тренутку Милица приђе и загрли нас. Дан ми почиње са њеном реченицом: “Тата, ја тебја љубљу”. Уз њу смо научили и да не доживљавамо све озбиљно, већ да увек има хумора и шале. И да има погледа који говори више од свих речи… А Милици је Бог дао опрез, да ниједан погрешан корак неће да направи…Ми само треба да следимо тај њен осећај – поручује Веселин.

В. Тртовић

БЕСМИСАО БИРОКРАТИЈЕ

Од прошле године је много теже, јер је супруга Јелена добила отказ, после 30 година рада у “Такову”. За Милицу, на име туђе неге и помоћи, добијају 10.000 динара месечно. Наводи Веселин и бесмисао бројних бирократских процедура, чак и око добијања личне карте за своју кћерку. Јер, то подразумева да мора да се одрекне старатељства над њом! Разумевање људи у околини постоји, али не и подршка система.

– Много тога је лоше постављено у држави. Неки родитељи чак не примају ни та минимална средства за своју децу. Невероватно је да треба да донесете потврду да вам је дете са Дауновим синдромом. Не постоји ни тачан податак колико је деце, а мени се чини да их је све више. То морају утврдити надлежне институције. Увођење персоналног асистента такође нема значајније ефекте, јер он не може за неколико сати деци са инвалидитетом да замени родитеља који је цео дан уз њега. А уклапати ову децу са децом у редовном школовању је немогуће, јер много је боље укључивати нашу децу у неке активности, као што радимо у Милановцу. Позивају нашу децу у хор, на приредбе… Једино нам недостаје школа у Милановцу – наводи он.