ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (23)
ИКОНОСТАС ЧАЧАНСКЕ ЦРКВЕ ВАЖАН СИМБОЛ ГРАДА
Први и највећи подухват после обнове храма из 1834. године била је израда раскошног иконостаса (1841-1846). Овај посао је, као и обнова целог храма, подстакнут вољом енергичног епископа Никифора Максимовића који је у своје име цркви приложио и двери за иконостас 1846. године. По свој прилици епископ Никифор Максимовић утицао је и на избор уметника који је насликао иконостас и на композицију његове целине. У питању је био Живко Павловић из Пожаревца који је тада у Србији уживао велики углед. Репрезентативност иконостаса и његово стилско јединство говоре да је цео подухват замислио неко ко је знао како ће ова уметнички обликована олтарска преграда утицати на вернике у тек недавно обновљеној епископској цркви у Чачку. За чачанску средину иконостас је са својом архитектонском концепцијом и дворезбарском декорацијом био нешто сасвим ново. Чврстом архитектуром, одмереношћу и јасним рашчлањивањем целине на поједине склопове и детаље, са наглашавањем декорације на главним партијама (царским и бочним дверима и горњој зони са Распећем), иконостас оставља утисак стабилне, добро пропорционисане и хармонично усклађене олтарске преграде. Велике димензије икона и целокупног склопа иконостаса у складу су са пространим ентеријером храма. Иконостас припада типу развијених олтарских преграда. У пет осликаних зона, у раскошно резбареном ткиву олтарске преграде смештено је 48 појединачних икона. Дуборез, заједно са дрвеном конструкцијом која носи иконе, у складу је са уметничким токовима црквене уметности прве половине XIX века. За декоративност ове репрезентативне целине, по свему судећи, заслужан је зограф Никола Јанковић из Охрида, који је био обучен у духу најбољег резбарског заната дебарске традиције. Позлаћивање дрворезбарених мотива извршено је са изузетним познавањем ове технике и са високим степеном занатско-уметничке вештине.
Велики конзерваторски радови на иконостасу предузети већ давне 1982. године омогућили су да се први пут сагледа и цела његова композиција. На парапетним плочама приказане су старозаветне представе, што је пракса која се по узору на Русију примењује од седме деценије XVIII века. На овом веома вредном иконостасу уочава се и пракса представљања Срба светитеља у програму икона на иконостасима, што се примењује од половине XVIII века као један од показатеља буђења националне свести. Истовремено то је била и жеља самог наручиоца.
Павловићево сликарствоје било спој тежње да се напусте пресахли поствизантијски иконографско-стилски предлошци, настојање да се удовољи тадашњем конзервативном укусу црквене клијентеле и унутрашњих жеља да се сликар приближи академским обрасцима сликања. Иако иконостас чачанске цркве нема изузетно високе уметничке домете, ово сликарство поседује значајну и непролазну културно-историјску вредност, јер представља особеност једне епохе карактеристичне за подручје централне Србије. Истовремено то је један од важних симбола нашег града, јер се управо навршило 170 година од завршетка његове израде.
Др Милош Тимотијевић, историчар, музејски саветник Народног музеја у Чачку
