ИВА И АЛЕКСА НА ДУГОМ ПУТУ УМЕТНИЧКОГ УСАВРШАВАЊА
МУЗИКА ЈЕ УМЕТНОСТ, НИСУ САМО НОТЕ
Млади музичари Ива Вуковић и Алекса Милијановић, ђаци су генерације Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић“ у Чачку и већ дуго на путу уметничког усавршавања. Средњошколски дани су већ за њима, а будућност – студирање на Факултету музичких уметности у Београду. Ива ће студирати на клавирском одсеку, у класи професора Александра Сердар, а Алекса на истом факултету, али на џез одсеку. Они говоре за „Чачански глас“ о свом школовању у Чачку, надањима и очекивањима, даљем уметничком путу, о музици, уметности и култури и оном што за њих представља родни град.
НА ПУТУ СТАЛНОГ УСАВРШАВАЊА
Ива Вуковић је добитница бројних награда и признања на домаћим и међународним пијанистичким такмичењима, али и на такмичењима соло певања. За њу је сасвим необично и чудно да овог 1. септембра није кренула у школу и да седи код куће и свира клавир и не мора на часове, док други иду у школу. Сећање на средњу школу пуно је лепих успомена, као и на добре и поштене људе са којима је радила и који су заслужни за њен велики напредак, посебно у последње две године, што се могло и закључити по успесима на бројним такмичењима. То није прошло незапажено. Наш познати пијаниста са међународном репутацијом Александар Сердар, педагог и професор у Љубљани и Нишу, гостујући професор у Сарајеву, приметио је велики Ивин потенцијал и таленат. Од краја прошле године Ива је имала више часова и консултација код професора Сердар, који јој је указао на извесне недостатке и помогао јој да их превазиђе, а након пријемног испита на Факултету музичких уметности у Београду, примио је у своју класу.
Ива истиче да јој је искуство са домаћих и међународних такмичења, као и бројни јавни наступи, веома помогло на пријемном испиту, као и свирање одређених композиција, које је свирала и на пријемном испиту. Млада пијанисткиња је одушевљена што ће бити у класи великог уметника, маестра Сердара, који свира широм света и велико је име, не само нашег, српског и балканског, већ и светског пијанизма. За Иву није било дилеме где ће наставити школовање, Београд је, за сада, по њеној мери, због много чега, а у будућности, студирање ће наставити у иностранству, вероватно Љубљани.
– За сада знам да ћу сигурно мастер студије уписати у иностранству – нагласила је Ива Вуковић и додала да је раст и музичко сазревање непрекидно и да непрестано уочава ствари које касније примењује у свом свирању. За младу уметницу је музика уметност, а не само ноте и преслушавање својих старих снимака јој помаже да уочи ствари које би могла да дода, или измени. Непрекидна је потреба да пренесе осећања на оно што свира и на све људе који је слушају.
Ивина велика страст поред свирања клавира је и соло певање које је учила од своје мајке Драгане Вуковић( дугогодишњег педагога и професора соло певања). Иви Вуковић посебно значи подршка професора Сердара да настави са даљим усавршавањем соло певања, али себе ипак , дефинитивно види као пијанисткињу, а не као певача.
ЗАЈЕДНИЧКО МУЗИЦАРАЊЕ КАО НЕПРОЦЕЊИВО ИСКУСТВО
Алекса Милијановић је мултиинструменталиста, свира више инструмената, клавир, гитару и бас гитару, а најпознатији је по свирању бубња, а то искуство траје још од малих ногу. Алекса је у Музичкој школи у Чачку матурирао као ђак генерације на одсеку теорије музике – музички сарадник, а уписао се на џез одсек на Факултету музичких уметности у Београду. Иза себе, без обзира на својих само 19 година, има велико музичко искуство, оно формално школско, али и искуство свирања и наступања са бројним музичарима на концертима и фестивалима. За овог младог мултиинструменталисту значајније је искуство настало кроз заједничко, комплетно музицирање и директно учење од искуснијих:
– Школа ми је дала нешто друго, много сам научио о музици, историји музике, хармонији, облицима, класичној музици – наглашава млади уметник, као и значајну подршку породице, посебно брата Стевана, пијанисте, који је недавно дипломирао на ФМУ у Београду, џез одсек и уписао мастер студије на истом факултету.
Они су своју музичку, концертну каријеру, започели у саставу „ALEXA BAND“, наставили у „JAZZ PROJECT“-у, а сад граде каријеру кроз састав „Ethno Jazz Orchestra“, у коме, за разлику од претходног бенда, кога су чинили искључиво музичари из Чачка, свирају музичари из Руме, Суботице, Косовске Митровице, а база им је Београд.
Алексина велика љубав још од детињства је џез, имена попут, Херби Хенкока, Чик Корије, Брендона Мерселиса, Кени Киркланда и других. Усавршавао је своје свирање учећи од старијих и искуснијих, Марка Ђорђевића, професора на Берклију и јеног од најбољих светских бубњара данашњице, Мирослава Карловића, Пеђе Милутиновића, Срђана Дункића, Петра Радмиловића. Алекса и поред тога што свира више инструмената себе у будућности искључиво види као бубњара.
МЕСТО У КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ У XXI ВЕКУ
Млади уметници реално сагледавају место културе и уметности у времену у ком живе. Ива истиче да је данас забава на првом месту, а не култура и уметност. Мисли да су корени томе дубоко у прошлости.
– У време владавине Турака, тежили смо ослобођењу, култура и уметност нису били на првом месту – истиче млада пијанисткиња и додаје да је у Немачкој култура део свакодневице и свакидашњих потреба грађана. Код нас је стање сасвим другачије, још увек имамо у Београду само једну зграду филхармоније, а друштво је окренуто ка естради и ријалити програмима.
Алекса мисли да се однос према култури формира од малих ногу у породици.
– Данас је то веома тешко због огромног утицаја медија, људима је лакше да укључе ТВ него да читају и истражују, оду на неки квалитетан концерт или у позориште. Информације су доступније, због технолошког развоја, али људи не трагају за новим саржајима, рађе прихватају оне које им сервирају медији и мисле да је то права слика света у коме живе – нагласио је млади џез музичар. Ива мисли да је данас све доступније и да то гуши код људи потребу за истраживањем и правим вредностима.
ЧАЧАК, МЕСТО ЛЕПИХ УСПОМЕНА
За разлику од бројних својих вршњака, који једва чекају прилику да напусте Чачак, Иви и Алекси ће Чачак свакако недостајати. Иви ће дефинитивно недостајати родни град, али волела би и да се у међувремену много шта промени у њему. Да Чачак добије позориште, да култура и уметност буду у центру пажње, видљиви на сваком кораку, како је то у многим градовима Немачке, Чешке, Мађарске, Аустрије, где је то могла видети и где су велики градови препознатљиви по свакодневним бројним културним догађијима који маме радозналце и туристе, али и домаће. Ива би волела да је улагање у културу, посебно елитну (класична музика, опера, балет),као и позориште, много веће и да су култура и уметност доступни што ширем кругу људи.
За Алексу Чачак има посебан дух, шеталиште и брана поред Мораве, поједини кафићи, али и дух летњих фестивала, без којих се Чачак не може замислити последњих година. Будућим студентима недостајаће и њихови средњошколски професори, који су их учили животу, а не само градиву из уџбеника. Посебан креативан приступ, кажу, имала је професорка филозофије Наташа Васиљевић, која их је кроз филозофију увела у музички свет, омогућивши им наступ у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, који је био инспирисан изложбом радова Небојше Бежанића. За обоје су сви професори током школовања били максимално коректни.
ЖЕЉЕ И ОЧЕКИВАЊА
Алекса очекује да ће свирати и то му је једина жеља, да нон-стоп свира са што више музичара, за шта није имао прилику у родном граду. Ива мисли да се не може пуно планирати у овом бурном времену, у ком све може да се промени за пет минута. Њена очкекивања су усмерена на даље усавршавање код свог професора и одласке на етапска такмичења у иностранству, као путу до велике сцене.
Душан Даријевић
