Иван Велисављевић, драматург, филмски теоретичар и критичар
СРПСКИ ФИЛМ – ФУНКЦИОНАЛНА АНАРХИЈА
У четвртак, 20. децембра, у оквиру Филмског клуба, који се од краја децембра прошле године одржава у оквиру Филмског и видео програма Дома културе, посвећеног дешавањима која су обележила филмску годину у Србији, публика је имала прилику да ужива у садржајном програму. Овогогодишњи гост Филмског клуба био је Иван Велисављевић, драматург, филмски теоретичар и филмски критичар и један од аутора „Критичког водича кроз српски филм 2000/2017.
Први део програма „Шта је то фантастика?“, уприличен је као део едукативног програма за младе, које је Иван Велисављевић упутио на елементе фантастике у српском филму. Кроз бројне примере у играном и документарном филму, гост Филмског клуба откривао је суштину жанра и начин на који су неки од елемената фантастичног и научнофантастичног коришћени у савременом српском филму, али и у класику попут „Чудотворног мача“, Воје Нановића. Програм је био интерактиван, тако да су средњошколци активно учествовали у овој занимљивој причи, која им као тема и није била превише позната, бар не кроз домаће филмове са елементима фантастике. Занимљиво је да чачански средњошколци не познају довољно нова остварења српске кинематографије
КРИТИЧКИ ВОДИЧ КРОЗ СРПСКИ ФИЛМ 2000 – 2017
У другом делу програма, у вечерњим сатима, представљен је „Критички водич кроз српски филм 2000 – 2017“, књиге у издању Филмског центра Србје, а чији је један од аутора Иван Велисављевић, поред Ђођа Бајића и Зорана Јанковића. По речима Милена Алемпијевића, уредника Филмског и видео програма Дома културе, ради се о књизи која има све атрибуте да буде запажена на нашем културном простору, како код филмаша, аутора филмских остварења и филмских професионалаца, тако и код људи који се стручно баве филмом – филмске критике и истраживача филма, а и код заинтересованог дела публике, која жели нешто више да сазна о домаћем филму у готово пуне две деценије 21. века. Књига је већ имала бројне промоције на филмским фестивалима и другим местима широм Србије и региона. Говорећи како и зашто је настала једна оваква књига, Велисављевић је рекао да је идеја потекла од неколицине филмских критичара млађе генерације, аутора књиге „Нови кадрови – скрајнуте вредности српског филма“. Временом ова нова генерација филмских критичара и филмолога, која је имала идеју да уђе у посао на велика врата и да каже шта су праве вредности српског филма, како то уосталом желе млади надобудни људи, је готово нестала са сцене. На крају се све свело на Ђорђа Бајића, писао је о филмофима Жике Митровића и криминалистичким српским филмовима, Зоран Јанковић је писао о Желимиру Жилнику и његовом и филму Ивана Велисављевића „Marble ass“. Почетна идеја за „Водич“ је настала 2013. године. Неки људи, окупљени око књиге „Нови кадрови“, одустали су због незапажености саме књиге и са ставом да их не занима српско културно наслеђе и да улажу свој рад бесплатно за добробит ове културе. Има и оних који су попут Димитрија Војнова одустали из других разлога, наиме, постао је у међувремену један од аутора филмских сценарија и није сматрао коректним да пише о филмовима својих колега. Све се свело на тројицу највећих „мазохиста“, који су одлучили да погледају све филмове од 1992. до данас, што се испоставило као апсолутно немогућа мисија. Било је само неколико филмова које нису могли набавити, попут филма „Немо“, Милоша Јовановића, аутора који је млад преминуо. Временом се одустало од почетне идеје и кренуло се са филмовима из 2000. године и од идеје да је могуће обрадити филмове настале током 15 година. До тог рока цео пројекат се није завршио и продужен је 2016. и коначно је испраћена продукција 2017. године, закључно са филмовима „Изгредници“, Дејана Зечевића и „Хоризонти“, Светислава Драгомировића. Средства за пројекат су добијена од ФСЦ, филмови су прикупљени и онда је посао подељен и договорено је ко о чему пише, уз коришћење свих демократских метода (лутрије, прегласавање, консензус), да би се добио најбољи резултат. Компетентност за одређену врсту филма или појединачне ауторе била је пресудна код избора филмова. Иван Велисављевић је писао о филмовима рађеним по књижевним делима и о фестивалским уметничким филмовима, мрачније, затвореније, теже.
ФУНКЦИОНАЛНА АНАРХИЈА СРПСКОГ ФИЛМА
Један од аутора књиге Зоран Јанковић, српски филм у периоду 2000 – 2017. описао је као функционалну анархију. У том периоду је било свега и то полуконтролисано. Било је великих комерцијалних пројеката са огромним бројем гледалаца, незамисливим за регион – „Монтевидео“ 500.000 гледалаца, „Парада“ 300.000 гледалаца, то је непојмљиво за хрватски филм, кинематографија са којом се најчешће поредимо. Српски филм је имао и тзв. „гаражне“ филмове, нискобуџетне филмове са врло мало средстава, сирове у изразу и често занимљивије од филмова у које су „упумпаване“ велике државне паре. Постоји и средња струја, филмови које је правила континуирано старија генерација, Паскаљевић, Марковић и постојала је новија средња струја, која је покушавала да направи филмове који би имали успеха на фестивалима. Истовремено је био и бум оff продукције, огроман број целовечерњих играних филмова. Поозиционирање у том периоду у региону за играни филм није славно, а у Европи српски филм заузима место европске периферије. Само пет, од тога три филма Емира Кустурице, били су део званичног програма највећих фестивала у свету.
Познати критичар и филмски теоретичар је говорио и о феномену српског комерцијалног, биоскопског филма, попут „Јужног ветра“ са бројном публиком, али и о низу вредних филмова, попут „Злогоња“, који потпуно незапажено пролазе код млађе публике, као и филмови „Ветар“, „Отворена“, „Флешбек“, „Пешчаник“, или посебно интересантан филм „Инкарнација“, Филипа Ковачевића. Већина ових филмова су мала ремек дела српског филма који је видео незнатан број гледалаца. Значајна је чињеница да је само у Србији, Египту и Индији домаћи филм гледанији од америчког филма.
– Довољан је податак да је филм Олега Новковића гледанији од „Спајдермена“ и то је невероватан податак за било коју европску кинематографију и то је велика предност српског филма – нагласио је Иван Велисављевић и додао да филмови данас захваљујући интернету и телевизијама имају дуго трајање, пример „Ordinary People“ – Обични људи, Владимира Перишића, који је гледало 500.000 гледалаца на You Tube, а једва коју хиљаду у биоскопима.
БИОСКОПСКИ СУНОВРАТ
Пре двадесетак година. у време још добро очуване биоскопске мреже, филмови „Ране“ и „Лепа села лепо горе“ су били јако гледани и то је трајало до 2002, када је „Зона Замфирова“ имала преко милион гледалаца и то је до данас необорив рекорд. Готово у исто време са великим биоскопским успехом „Зоне Замфирове“ почиње и потпуни биоскопски суноврат, урушавање биоскопске мреже, као последице приватизацје биоскопа. Од 2002. године број гледалаца опада за 20 одсто. Тек је „Монтевидео“ 201о. вратио тај циклус и публика се у значајнијем броју вратила у биоскопе. Најмањи број гледалаца у историји српског филма забележен је у 2013. години.
– Без филмске културе велики филмски успеси у свету, на фестивалима, не значе ништа, попут жижљивог грашка – цитирао је великог хрватског филмолога Анте Петерлића, Иван Велисављевић и додао да без образоване, младе публике, без ширења филмске културе као уметности, без школа, филмских часописа, све то ничему не служи, сем да се узму паре од филмске бирократије и нема никакве користи за друштво. Из тог разлога је и „Водич“ једна донкихотовска мисија која треба да повећа квалитет дијалога. За Велисављевића је ово била и прилика да се једном оваквом књигом подигне и лествица расправа, да мало више полемишемо о филмовима и да све буде занимљивије.
Сваки блок текстова о филмовима у „Водичу“ је конципиран на одређен начин: подаци о филму – лична карта филма, сажета радња, критички осврт, изводи из других критика… Бирани су критичари који се не слажу са ауторима текстова, подаци о рецепцији филма и додатне информације, сваки филм има и оригинални постер, које није било лако набавити, што је доказ колико се код нас води рачуна о културном наслеђу.
ТРЕНДОВИ У СРПСКОМ ФИЛМУ
Обрађено је 228 филмова и плус неки додаци, о документарном филму, мањинским копродукцијама.
На самом крају занимљиве вечери са Иваном Велисављевићем, аутор „Водича“ је истакао и трендове који владају у српском филму данас, а то су у продукцијском смислу, велики комерцијални филмови, прављени да се допадну најширој публици, филмови усмерени на светске фестивале – „Кругови“, „Ничије дете“, „Терет“, који су захтевнији и немају широку публику, а трећа група су нискобуџетни, „гаражни“ филмови, снимани на ентузијазам и подразумевају једну врсту стила, естетике – филмови Милутина Петровића, Јелене Марковић, Саше Радојевића.
КВАЛИТЕТ
По Ивану Велсављевићу, најбољи филмови од 2000 – 2017. године су „Ничије дете“, „Живот и смрт порно банде“, „Клип“, „Тилва Рош“ и сви су дебитантски, нажалост, дуго се чека на нова остварења запажених дебитаната.
Недостатак ауторске поетике је кључан за српски филм и то је нека врста закључка у исцрпном и детаљном приказу савремене српске кинематографје коју нуди „Критички водич кроз српски филм 2000 – 2007“.
Чачанска публика је имала прилику да види у Клубу Дома културе и изложбу филмских плаката остварења која су обележила филмску 2018. годину.
Душан Даријевић
