ДАНИЈЕЛ ЛАЗАРЕВИЋ, ЈЕДАН ОД НАЈМЛАЂИХ ОБУЋАРА
Он је млади Чачанин у сваком погледу. Дошао је пре неколико година из Зрењанина. Много тога је променио, али не и посао којим се бавио. У Чачак се Данијел преселио са Нишлијком Јасмином, одмах пошто су се венчали. Тако је добио и поузданог помоћника у новоотвореној обућарској радњи.
Један је од најмлађих обућара у Чачку, а највероватније и у Србији. Данијел Лазаревић (32) сопствени посао је започео у родном граду, одмах после завршетка средње школе. Похађао је кожарско-конфекцијски смер, који је одавно укинут, иако у Зрењанину ради неколико фабрика обуће. Ипак, Данијелу и генерацијама пре њега, та диплома је била одскочна даска.
– Искористио сам градске субвенције и одмах отворио радњу. Имало је доста посла у Зрењанину, али сам после извесног времена, одлучио да променим место боравка. Оженио сам се Јасмином и дошао у Чачак. И овде сам конкурисао за субвенције града и добио. Пронашао сам простор у ужем центру града и наставио обућарски занат – каже Данијел. За субвенције је конкурисао 2016, у Години предузетништва, тако да је добио нешто више новца. Без обзира на помоћ, опрема коју је донео из претходне радње била је пресудна за наставак посла. Када је имао све што му је било потребно за рад, чак и неуништиву ”сингерицу” стару стотинак година, требало је придобити поверење муштерија. Препуне полице радње ”Одигитрија” у Кнез Милошевој улици, у близини старе Поште, показују да је и тај корак успешно савладао.
– За опремање обућарске радње неопходно је око пет хиљада евра. Многи мисле да наш занат изумире, али судећи по томе колико имам посла, не бих се сложио. Истина, обућа је све лошија, израђена од неквалитетног материјала. Посебно патике, чак и познатије марке, попут “Најки”. Или им је слаб ђон, или кожа брзо пропадне. Све више се користи полиуретан, који брзо пропада. Скоро ми је муштерија донела ципеле које уопште нису ношене. Када је после неколико година одлучио да их обује, уместо ђона је затекао гомилу прашине…
Не желим да будем скуп обућар. Чак и не наплатим, ако видим да муштерија једва, или уопште не саставља крај са крајем. Често поправка може неколико година да продужи живот обући. Људи се зачуде ако им обућар наплати хиљаду динара за ципеле које су нове коштале две хиљаде. Иако су поправљене, могу дуже их да носе, него да у међувремену купе два, три нова пара – напомиње Данијел.
Рођени Војвођанин и Данијела (30) из Ниша нису се настанили у граду, већ у Лозници. Имају и имање на коме гаје шљиве, орахе, јабуке… После напорног дана у обућарској радњи, рад у воћњаку добро дође за обнову енергије и ментално растерЕћење.
– Данас се млади највише опредељују за менаџерске послове. Али, не можемо сви да будемо менаџери. Верујем да многи занати не могу да пропадну – убеђен је Данијел Лазаревић. Њему је један добар занат обезбедио самосталност и у пословном животу, а сам га је започео и развио.
