ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (38)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели
ЗЛО ОКО НАС ДУБЉЕ ЈЕ ОД ПОЛИТИКЕ
Филм „Окупација у 26 слика“, Лордана Зафрановића, настао је равно пре четрдесет година. Намера аутора била је да разоткривајући природу зла на овим просторима, спречи било какву могућност његовог понављања. Нажалост, сва упозорења су била недовољна, само 13 година касније Југославија се распала у крвавом рату, а зло не само да се поновило, већ је задобило још страшније, монструозније лице и прети да ће вечно трајати и манипулисати онима који су слаби да му се супроставе, као и да надвладају своје фрустрације и комплексе – окидаче сваке мржње и зла.
ДРУГОВИ СТАРИ
Филм почиње идиличним сликама Дубровника, сунцем обасјаног древног медитеранског града славне прошлости, који је мудрошћу умео да се одупре разним завојевачима и задржи своју слободу и самосталност. У данима среће и задовољства уживају три другара стара, Нико – Хрват из госпарске куће, Миха – Јеврејин, син трговца, Тони – Италијан жељан свега што не може да му пружи скромни родитељски дом. Дане проводе у мачевању, а ноћи уз песму, вино, машкаре и жене које за ситниш нуде „љубав“. Чини се да срећи, задовољству, заједништву никад неће доћи крај. Али, у недељно шестоаприлско јутро ’41. све се мења на венчању Тонија и Никове сестре, у капетан Балдовом дому, увек отвореном за све, без разлике на веру, нацију и имовно стање, симболом негдашњег Дубровника. У даљини се чују авиони, а ускоро у град улазе Немци, онда Италијани, а на крају се завијори застава злогласне НДХ. Више ништа није исто, „ко би гори, сад је доли“, мишеви и никоговићи коло воде у некад славном и слободном граду. Градски згубидани, беспосличари и ништарије постају усташе, фашисти, господари живота и смрти, а на страну зла стају и многи без обзира на нацију, порекло, социјални статус, уједињени ситним интересима и личним фрустрацијама. Нико (Франо Ласић) и његов отац капетан Балдо (Борис Краљ), без обзира на госпарско порекло, стају на страну понижених и обесправљених, свих оних прокажених само зато што су другачији.
ШТА ЈЕ ТО ЧОВЕК?
Капетан Балдо у једној сцени каже да свака револуција поставља исто питање на које морамо одговорити – шта је то човек? У време зла и нечовештва, мора се пружити отпор и супроставити се, без обзира на последице. Социјалне, етничке разлике тада су неважне, важно је спасити душу и образ и бити човек, помоћи страдалницима и невољницима. Супроставити се онима којима је чињење зла помутило разум и одузело све људско. У таквим тренуцима идеологија није важна, већ отпор злу, дубљем од сваке политике.
Бити на страни прогоњеног и жртве, а не на страни прогонитеља и џелата, попут морнаричког официра Хрвата, који у тренутку страдања пружа отпор убицама, речима – Нисам са вама злотвори. Ћутање би му можда спасло главу, али он, као и капетан Балдо, не мисли да треба ћутати у злим временима и да се насиље и зло мора назвати правим именом, без обзира на цену и жртве, једино тако можемо остати људи. Злочин „наших“ није мање зло, него зло које нама други чине, свест о томе спашава душу и људскост и у најтежим временима.
АУТУБУСОМ У РАЈ
Легенда каже да је Лордан Зафрановић могао добити „Оскара“ за „Окупацију“ само да је избацио сцене клања у „крвавом“ аутобусу, који је невољнике директно водио у страдање и смрт и најзад у рај, у ком бораве душе свих невино страдалих. Редитељ није хтео да направи никакав уступак, мислећи да би, прикривајући зло у пуном замаху, обесмислио и жртву многих невино страдалих, Срба, Јевреја и свих који су другачији и страдају само због тога. „Крвави“ аутобус је и симбол зла једне марионетске државе и поретка који је тежио уништењу читавих народа, али и уништењу сваког отпора, који је ипак могућ. Михов отац (Раде Марковић) пружа отпор у аутобусу, свесно се жртвујући да би спасио сину живот и пружио могућност за бекство. Капетан Балдо, кога такође аутобус превози у смрт и страдање, ни у најтежим тренуцима се не одриче својих речи које осуђују зло. Отпор је увек могућ, али има своју цену.
ПРАВДА
Потресне су завршне сцене филма, где се у опустелом Балдовом дому, окупљају негдашњи пријатељи, Нико, Тони и Михо. Сад је све другачије, нема радости и среће, амбијент је затамњен, мрачан. Ишчекује се завршни чин. Тони је отац детета које очекује Никова сестра. Она жели да се врати у дом у коме је одрасла, Тони ишчекује њен долазак и ужива у задовољству да поседује оно о чему је могао само да сања у детињству. Миха свира „Другове старе“, а Нико убија Тонија, светећи оца и све невино страдале.
Након поновног гледања „Окупације“ остаје горчина у устима и сазнање да разоткривање природе зла, не значи и његов нестанак и могућност поновног појављивања. Зло је дубље од сваке политике. Потребно је много више, мењати себе, али и друге. Часно и на време супроставити се сваком облику зла и не ћутати. Свако ћутање о злу и злочинима, рађа ново зло.
Д. Даријевић
