“По распаду ЈНА увидео сам да припадници наших оружаних снага носе све могуће пиштоље који некада немају ни муниције, па сам зато одлучио да направим и конструишем један пиштољ који сам регистровао као “Војно-полицијски пиштољ Републике Србије”. Пиштољ сам направио у калибру 7.62 токарев који сам морао да преведем по новом Закону о оружју у категорију Ц, тако су ми га жигосали, али је све облике и параметре задржао без функције. Овај модел сам презентовао и на “Тесла фесту”, одржаном у октобру у Новом Саду, где сам добио диплому – златну плакету од српског жирија, као и златну медаљу од представника Португала, односно њихове државне иновативне институције”. Овако за “Чачански глас” започиње причу осамдесетпетогодишњи Ручигај Хуберт, који је желео да свој изум представи и нашим читаоцима.
Овај пиштољ има кочницу трзаја приликом пуцања и особину да може да се производи у више различитих калибара на систем рукохвата и навлаци уз замену делова као цев, затварач, повратна опруга, оквир, муниција, док су сви остали делови рукохват, навлака, делови механизма, функције за пиштољ стандардне, објашњава наш саговорник и додаје:
– За поменути пиштољ су следећи меткови 7,62 токарев, 9мм лугер, 9мм макаров, 45хп и остали калибри чији метак није дужи од 35мм. Обратио сам се Министарству за технолошки развој и добио сам одговор да се обратим министарствима одбране и унутрашњих послова.
Иначе, Ручигај Хуберт, који је рођен у Словенији, у Цељу 1933. године, а од 1937. са родитељима живео у Београду, пушкарско-оружарски занат Војне ваздухопловне школе је завршио у Загребу, код чувеног мајстора Драга Видовића. По дипломирању је стекао звање занатског мајстора оружарско-пушкарске струке.
– Увек сам радио са оружјем, јер су ме у Војној школи која је имала 12 струка, распоредили у пушкарско-оружарску групу. Обучавао сам се од 1946. до 1948. и после тога сам17 година радио у ЈНА, у војним поштама Чачка и Београда. После тога сам добио прекоманду у Технички ремонтни завод, где сам радио осам година. Потом сам отишао у Немачку и запослио се у фабрици спортског, малокалибарског ловачког оружја “Крицо”. У Немачкој сам, прво као радник, а касније и као контролор, стекао велико искуство у производњи оружја. После две године, 1968, вратио сам се у Чачак и отворио своју приватну радионицу за поправку оружја, јер тада у граду није било никога са пушкарским занатом. Приватно сам радио 18 година, па је уследила пауза од једне деценије због здравствених проблема. После операције оба ока, одлучио сам да завршим овај пројекат који сам започео 1985. године. Професор Драгиша Петковић из Машинско-саобраћајне школе ми је помогао да започнемо неопходну процедуру. Ступио сам у контакт и са пуковником Срђаном Петковићем, директором ТРЗ и он ми је обећао да ће помоћи, односно да ће послати допис надлежнима. Волео бих да остварим “нулту” серију производње од 10 комада, која служи за потребе испитивања и проверу ефикасности – прича Ручигај Хуберт, који је пре пола века био једини пушкар са радионицом у центру града, прекопута некадашње зграде Комитета. Иначе, дедину одлично опремљену радионицу, која се данас налази у Љубићу, наследио је његов унук Петар Жунић.
Драгиша Петковић, професор Машинско-саобраћајне школе, чији су ђаци у октобру, на новосадском Међународном фестивалу иновација, знања и стваралаштва “Тесла фест”, добили више златних медаља и плакета за “паметну” машину, ЦНЦ глодалицу, каже да су тада и упознали господина Хуберта.
– Господин Ручигај Хуберт је у Новом Саду представио свој изум, пиштољ који може да користи 12 калибара. Наш циљ је да помогнемо, да урадимо оно што можемо у нашој школи, у машинској изради или другој врсти радова. Али, господина Хуберта памтим још из детињства. Као младић сам имао ваздушну пушку која ми се покварила, али нисам имао паре да платим ремонт. Отишао сам у његову радионицу и рекао му за моје проблеме. Бесплатно ми је поправио пушку и сада имам и моралну обавезу да господину Хуберту помогнем у реализацији његовог пројекта – са осмехом каже професор Петковић.
Н. Р.
