“ЗВЕЗДЕ СУ НАМ ВРЛО БЛИСКЕ”
О поетици Рашка Јовичића (1964-2004) песника, певача састава “За једну ноћ”, у сусрет поетско-музичкој вечери која ће се у оквиру 54. Дисовог пролећа одржати 18. маја у 20 часова у великој сали Дома културе, Рашку у част
Пише: Душан Даријевић
Поводом десет година од објављивања књиге поезије “Радне верзије” Рашка Јовичића и десет година од величанственог концерта Рашку у част (22. мај 2007. велика сала Дома културе), Одбор Дисовог пролећа одлучио је да поетско-музичко вече “Звезде су нам врло блиске” посвети легендарном Чачанину, песнику, певачу и оснивачу састава “За једну ноћ”, који је заувек уписан у музичку и књижевну историју Чачка.
Шта је то што поетику Рашка Јовичића чини живом и утицајном и дан данас, не само код Рашкових вршњака, већ и код младих који се нису ни родили у време настанка песама? Шта је то у неким од ових песама, тако живо и универзално и зашто им се људи изнова враћају и да ли ове песме имају будућност у “великом трајању” – времену које пролази неумитно? Много је питања иза себе оставио Рашко, а одговори се траже и ишчекују.
Очекивана, а за неке и неочекивана награда (Нобелова) Бобу Дилану за поезију и целокупно стваралачко дело указује и на многе познате и непознате везе између света поезије и музике и уопште поезије и других уметности. За све је то давно знао и наш драги Рашко, који се на тим изворима (песничким и уметничким) давно “напио воде” и то оне праве моравске, где је чезнуо и замишљао ВЕЛИКУ ЉУБАВ, праву и вечну, ону за којом може само да се чезне и да се сања и слутио блиски крај, не само за њега, већ и за снове читаве једне генерације која је безбрижно живела, али ипак са некаквим немиром, без способности да се види крај свом надању, да долазе црни дани у којима је песник већ са “друге стране” у гробу и може само да препозна “љубавну поруку на твојим уснама”. Чежња одавно несталог за драгом, која је остала са друге стране. Песма “Љубавна порука” је та космичка слутња скорог краја, не само оног физичког, стварног, већ краја једног великог сна у ком су нам звезде биле врло блиске, крај једне илузије, након које нам остаје само гроб у ком чезнемо, и након земаљског краја, за љубављу коју никад нисмо досегли до краја, осетили на прави начин. Величанствени стихови приближавају Јовичића многим песницима чежње и слутње, а један од највећих је и велики песник Владислав Петковић Дис, чију стогодишњицу од смрти обележавамо ове године.
Већина Рашкових песама са једне стране носи наивност и безбрижност вечери поред Мораве, у парку, на клупицама поред Дома културе, степеницама код “Фрушњака” на тргу, лакоћу коју смо носили у једном времену кад нисмо видели шта нам се спрема, нисмо осетили, ни приметили ни блиско колективно, али и лично пропадање и страдање. Само велики су знали, слутили и тражили излаз кроз љубав, ону само слућену, недосањану. Рашко је аутентични песник улице, али и корифеј једног мрачног доба које нас је задесило. Неспремни, кад су звезде потамнеле, ушли смо у доба таме, подземног света у ком немоћно чучимо испружене руке, очекујући вољену драгу да нас својом љубављу оживи и врати у светлост звезданог неба. Али тог обрта нема. Свет невиности, дражи непољубљене, ишчекивање и блискост звезда, али и свет таме који је разјапио своје чељусти и чека да нас прогута заувек. Ове крајности, трајно забележене и остварене у Рашковој поезији, нас маме и одбијају, спајају време изгубљене чедности, наивности са неумитним светом таме, пропадања и блиског краја. Боје су се измешале као и осећања у нама кад се сетимо уметника који буди сећања на једно лепше време, на бољу прошлост, али и на тугу и меланхолију што све пролази и остаје вечно само сан о недосањаној љубави и о НЕПОЉУБЉЕНОЈ.
Ништа Чачак на крају двадесетог века није боље описало и потврдило од поезије вечитог дечака Рашка Јовичића, сјај блиставих звезда и вечна тама свег пролазног и вечита чежња за никад достигнутом и досањаном свету вечног сјаја звезда над Моравом.
Почивај у миру драги пријатељу и негде међу звездама ћемо се срести са тобом и твојом поезијом једне лепе мајске вечери у твом вољеном Чачку.
