ЉИЉАНА ПЕКИЋ О ИСКУСТВИМА СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ И РЕПРЕСИЈАМА КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА (2)
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Истраживање репресије комунистичког режима забележено је у многим затворским мемоарима. Недавно се, пред чачанском публиком, у организацији Удружења „Ирмос“, нашла књига „У предворју пакла“ свештеника Саве Банковића, једног од људи са најдужим затворским стажом у историји Србије. Темом и страдањима тзв. „народних непријатеља“, кроз низ трибин, бави се Удружење „У име народа“. Књигу је приредио историчар др Срђан Цветковић, виши научни сарадник Института за савремену историју из Београда. Цветковић, поред осталог, наводи да је Титов тоталитаризам био базиран на насиљу, свеприсутној идеологији и култу личности. Голи оток је био једини логор на тлу Европе у коме су се вршила преваспитавања политичких осуђеника и то су радили осуђеници међусобно, тако што су подвргавали једни друге тортурама… На ликвидацијама се тестирала одлучност, важило је правило „Ко не може да убије непријатеља, не може да буде комуниста“… О књизи, личним и научним искуствима, поред њега, говорили су и Леон Којен, Љиљана Пекић, Антоније Ђурић, Горан Давидовић. У овом делу преносимо послератна искуства и страдања породице Љиљане Пекић, супруге књижевника Борислава Пекића, која је том приликом захвалила др Срђану Цветковићу и његовим сарадницима на ентузијазму, огромном раду и несебичним напорима од скоро 20 година, којима су успели да забележе оно што би иначе остало апсолутно у тами.
ОБЕЗГЛАВИТИ СРБИЈУ, ПРЕКИМ СУДОВИМА, БЕЗ СУЂЕЊА…
Своје излагање Љиљана Пекић започела је чињеницом да су Срби највише страдали током Првог и Другог светског рата, а да је после завршеног Другог рата, настао прави погром, поглавито Срба.
-Прво су ликвидирани виђени људи по градовима и селима, интелектуалци, професори, уметници, трговци, сељаци, омладина, све без суђења. Срби су највише били убијани и хапшени. Неки зато да би им се одузела имовина, неки зато што су нешто значили у друштву, али првенствено зато што су били Срби. Било је потребно обезглавити Србију, затрти грађанску класу, угушити сваки, па и најмањи траг неког евентуалног отпора. Сви чланови партије су имали свету дужност да шпијунирају, потказују, па чак и да лажно сведоче у циљу застрашивања и успостављања црвеног терора. У свакој већој згради постојали су људи који су будно пазили ко се с ким дружи и шта причају. То се спроводило по школама, предузећима, универзитетима, а највише у Србији, наравно, уз свесрдну помоћ српских комуниста, који су били убеђени или опортунисти. По сваку цену, требало је утерати страх у кости људима. Још се ни борбе у Београду нису завршиле, а фамозне тројке су скупљале људе по улицама и убијале их. Тако су на пример, из зграде садашње „Борбе“ извели 17 радника, штампара, типографа, и оних који су учествовали у штампању новина за време рата. На лицу места су их убили као сараднике окупатора. То је изведено без суда, без суђења, по кратком поступку, без писаног трага о злочину. У сваком разреду је по једна проверена ученица била задужена да реферише директору школе шта ко прича, ко се са ким дружи и да ли постоје неке политичке сумње.
СТРАДАЊЕ ОЦА ДУШАНА, ПОРОДИЦА ИЗБАЧЕНА НА УЛИЦУ…
-Прошло је више од 70 година, од када је мој отац, инжењер Душан Глишић, технички директор листа „Ново време“, мучки и кукавички убијен у Београду 1944. године, у групи од 105, а списак је био објављен у „Политици“ и „Борби“. Убијен је без суда и пресуде, без могућности одбране, страдао је у првим данима крваве, зверске и осветничке револуције, заједно са хиљадама људи, који су на правди Бога убијени. Бачен је у неку од небројених јама, којих у Београду и широм Србије има на најразличитијим местима. Људи су били брисани из списка живих и мртвих, као да никада нису постојали. Ми смо били избачени из стана, без ичега, на улицу, на цичу зиму, те 1944. године, чак ни личне ствари нисмо могли да узмемо, само породичне фотографије. Моја мајка је остала на улици са малом децом, ја сам тада имала 12, а мој брат десет година. Без средстава за живот, а као жена народног непријатеља нигде није могла да се запосли читавих 11 година после рата, иако је била дипломирани правник. Без права гласа, били смо грађани другог реда. То је ваљда и био циљ, да нас затру, исто као и породице осталих жртава комунистичког терора. Били смо више гладни него сити и да није било рођака и пријатеља, могли смо да умремо од глади и да се смрзнемо у неком од београдских паркова. Драгомир Стојадиновић, мој ујак, новинар, који је прво био осуђен на смрт, а после на 15 година робије, једва је жив остао после девет година невиђене тортуре.
Његова главна кривица и отежавајућа околност је била то што је био брат др Милана Стојадиновића, бившег председника југословенске Владе, од 1935. до 1938. године, па пошто до њега нису могли да дођу револуционарна власт је свој бес искалила на његовог брата. Позната је ствар да је положај оптужених пред тадашњим судовима био веома тежак. Суд је радио тајно, оптужница је читана тек за време претреса, приступ адвокатима био омогућен само десет минута пред почетак суђења, једном речју, није постојала могућност праве одбране. Драги Стојадиновић је покушао самоубиство у затвору у Сремској Митровици, јер није могао да издржи ужасан притисак коме је три месеца био подвргнут. Од њега су тражили да лажно сведочи против свог пријатеља и адвоката Слободана Суботића, што он наравно, није желео.
ПЕКИЋЕВА ОМЛАДИНСКА ГРУПА, СТРАДАЊЕ ЗБОГ ПРАВА НА СВОЈЕ МИШЉЕЊЕ…
-Борислав Пекић, мој муж, као младић од 18 година, 1948. године је са својих 19 другова проживео голготу у истражном затвору, а касније и у казаматима Сремске Митровице и Ниша. Неки од њих су чак били послати на најтежи рад у рудник, само зато што су желели слободу, демократију и право да јавно изразе своје мишљење. Он је био осуђен на 15 година, изгубио је здравље и очи, зарадио је туберкулозу, једва преживео време самица, казни и гладовања. И млади људи су страдали као неистомишљеници и то је била одмазда тадашње власти. Одмазда је погодила не само убијене и осуђене, него и њихове породице, које су остављене без средстава за живот, без крова над главом, без могућности да раде, јер су били под стигмом народних непријатеља. Циљ револуционарне власти је био да систематски уништи српску грађанску класу, уништавањем морала, трајним затирањем сваког трага поштења, уљудности, пристојности. Власт је владала помоћу страха, претњи, несигурности у којој смо живели. Тешко је објаснити људима који у то време нису живели и којима нико о томе није причао, јер је то била табу тема, такво је време било. Радило се о крупним, али и ситним стварима које су нам живот загорчавале. Међутим, фанатично доба терора оставило је неизбрисив траг на морал нашег друштва и биће потребне многе деценије да се од тога излечимо. Како некоме објаснити да се за политички виц кажњавало робијом, како објаснити да се никоме није могло веровати, да сте били окружени доушницима, како објаснити да сте били пребијани на улици зато што сте проповедали демократију, како објаснити да су вас фанатични комунисти батинали на улици зато што им се нису допадале панталоне или фризура коју сте носили? Како објаснити да су деца, као папагаји, морала да уче лажну историју, да су сви одрастали у лажима и преварама, да су деца била присиљена и уцењивана да потказују родитеље, другове, професоре… То је било време када се говорило „ухапшени сте у име народа“. Пекић у књизи „Године које су појели скакавци“ наводи: „Дознајем да ме народ лишио слободе. То ме чуди, јер народ нигде не видим“. А народ се стварно није питао, иако се све радило „у име народа“, робијало, дивљало, мучило и убијало… – говорила је Љиљана Пекић и своје излагање, такође, завршила цитатом из књиге Борислава Пекића: „Ниједно зло, које комунизам тврди да лечи, није горе од самог комунизма. То што су комунисти објективно веровали да чине добро, не искупљује их за зло, које су објективно чинили.“
(Наставак у најновијем „Гласу“)
