ВЕЛИКИ ПЛАНИНАРСКИ УСПЕХ БРАНКЕ МИТРОВИЋ И САЊЕ РАДУЛОВИЋ
Фебруар је био месец успеха за Планинарско друштво „Каблар“, јер се прво Бранка Митровић попела на 5.895 метара и тако освојила Ухуру на Килиманџару, највиши врх Африке, а убрзо и Сања Радуловић на Маја Језерце (2.694 мнв) на највишу тачку Проклетија. Врхови о којима многи сањају, обећавајући себи да ће већ сутра отићи бар до Каблара или Овчара, а онда једног дана досећи и до неких много даљих и већих висина. Баш као што су и њих две кренуле. Године искуства су већ иза њих, али свима саветују да не одустају и да никада није касно.
Бранка, судија по професији, одувек се у природи осећала „баш својом“… Пешачење и путовања, то су дуго биле њене велике страсти. А онда их је пре десетак година „спојила“ активним планинарењем. Јер, напомињући да године за ову активност нису никакво ограничење, каже да се на овај начин упознају људи сличних афинитета, стално сте у природи и физички активни. Уједно, то је прилика да се пропутује свет, али не туристички, већ на један посебан начин. Дође се до оних скривених и тешко доступних предела.
– Схватила сам да ми боравак на великим висинама баш прија, па сам убрзо почела да идем на мало захтевније експедиције – почиње своју причу Бранка.
НА ВРХУ АФРИКЕ, СА ОБЛАЦИМА ИСПОД НОГУ
Пре Килиманџара, била је три пута на Хималајима. Прво се успела до Анапурне (4.200 м), базног кампа на непалском делу Хималаја, а онда и два пута до базног кампа у региону Еверест. На врху Калапатар (5.545 м), изнад кампа Еверест, који је на свега 15 километара ваздушне линије до врха света, попела се 2017. То јој је био посебан доживљај, јер ниједну другу планину не може да пореди са импозантним врховима Хималаја, који за њу имају посебну лепоту и изазивају непоновљиво осећање.
Са те планинарске круне још у сећању носи снег, па нам на почетку приче о највишем врху Африке каже да се, због климатских промена, снегови Килиманџара, нажалост, могу видети само „у траговима“, јер једини стално покривен снегом је глечер Кибо, један од три кратера угашеног вулкана.
На ову експедицију отишла је са са групом од 22 планинара из скоро целе бивше Југославије, а пут је организовао Планинарски клуб „Extreme Summit Team“, чији је оснивач прослављени алпиниста, иначе из наших крајева, Драган Јаћимовић. Са њима су ишла два лиценцирана водича Лазар Бадањац из Дубровника и Радомир Микић из Горске службе спашавања Србије, уз два локална водича…
Оно што Килиманџаро разликује од других планина је што је „слободно-стојећа“, односно нема планинског венца. Зато се креће из самог подножја, што је теже, јер, како описује Бранка, константним успоном се савладава велика висинска разлика, па могу бити и јачи симптоми висинске болести. Али, планинари воле Килиманџаро, јер је изузетно висок врх, а не захтева велико техничко знање и специјалну опрему. Наравно, тамо где су стене и сипар мора се користити штап, па и рукама се придржавати, али потребна је и вештина и снага, због чега су веома битне кондиционе припреме. Наравно, и воља! То је услов број један. И стална самоконтрола, јер се висине освајају корак по корак, или како су им скоро сваки час говорили локални водичи „поле, поле“ (полако, полако) да би сачували снагу. Шести дан су кренули ка 4.600 мнв, ка Кибо колиби, одакле се види велики кратер Килиманџара и глечер Кибо. На последњу деоницу, шест километара константног успона до самог врха, упутили су се са чеоним лампама, пред саму поноћ.
– Тек када је свануло, односно око 8 сати изјутра, видели смо куда смо и где смо се попели! Пење се, заправо, спољашњом ивицом кратера, а када се дође до врха, иде се по његовом ободу! Оставили смо облаке испод нас, гледали смо их као из авиона – приповеда Бранка, а док нам прича одаје утисак лакоће, као да се пела на „мало већи“ Каблар. Посебно истиче тимски дух целе екипе, јер сви су дошли до самог врха, без неких већих проблема…
– Највеће задовољство је када сви стигну до циља. Свако је ишао неким својим темпом, али су сви освојили врх – каже поносно ова Чачанка.
О лепоти доживљаја и овој авантури, укључујући и три дана на сафарију и у резервату племена Масаи, говоре и бројне фотографије, које нам је показала, а ми преносимо делић те атмосфере….
МАЈА ЈЕЗЕРЦЕ ПРИПРЕМА ЗА ЛЕЊИН
Сања планинари од 2010, а у свом „освајачком пасошу“ носи Мон Блан (4.807), Елбрус (5.642), Виникунка (5.150), Ел Мисти (5.822) и Чачани (6.075) на Андима у Перуу, врхове Доломита у Италији… Проклетије сматра добром припремом, пошто већ у августу планира освајање Лењина (7.134), врх Памира у Киргистану, који је за њу велики изазов, јер је чека 16 дана у снегу, са спавањем у шатору на „дебелом“ минусу, и до – 40!
Одлука и спремање су биле скоро преко ноћи, а 10. фебруара је са великом групом планинара из Србије, коју је предводио Зоран Соко из ПД „Победа“ кренула на врх Проклетија. Са комплетном опремом на леђима, тешком 17,18 килограма прешли су око 10 километара, користећи повремено крпље због веома дубоког снега.
– Чим сам видела екипу, а била сам међу најмлађима, схватила сам озбиљност туре. За мене је ово био прво спавање у шатору. Наравно, требало га је прво добро поставити у снегу… Срећом да сам носила и војничку врећу, јер иако је тешка, знала сам да ми хладноћа неће бити проблем… Када сам се ујутру пробудила нисам могла да удахнем на нос, јер је било – 21! Ципеле су ми биле заледиле, да нисам успела пертле да вежем… – описује Сања ово искуство.
Успон од Вусиња у Црној Гори до Маја Језерце у Албанији трајао је два дана, али им је за десет километара од првог кампа на Горњим Језерима, до врха и назад, требало 12 сати. На ту деоницу кренули су у 4 сата изјутра, по великом мразу и дубоком снегу, само са дерезама, па је било пропадања до колена. Иако има много зимских успона и на већим висинама, Сања каже да је овај неупоредив.
– То је веома тежак успон, јер је трећина пута под нагибом од 55 степени! Још на залеђеном терену. Сваки корак мора да се испрати цепином. Али, дан је био сунчан, без ветра, тако да се помало губио осећај да је толико хладно – каже Сања.
Због тако тешких услова, често се може чути од многих планинара, само је једна мисао, да им је таквог планинарења доста, али чим се врх освоји, све се заборави и само размишља о померању граница.
– Мој циљ је 7.000 метара. Није битно да ли ћу се попети на Лењин, али ми је жеља да искусим то планинарење – обећава Сања нове приче.
В. Тртовић
Целу репортражу можете прочитати у новом броју „Чачанског гласа“
ПЛАНИНАРСКА ОБУКА
Планинарско друштво „Каблар“ организује трећу по реду планинарску обуку за своје најмлађе чланове од 13. марта до 20. априла. Заинтересовани се могу упознати са најосновнијим знањима о планинарству, почев од историје, етике, познавања планина са њиховим лепотама и ћудима, до информација о опреми, безбедном боравку и кретању у планинама… Обука обухвата пет теоријских предавања и практични део на терену.
