ЗАПОСЛЕНИ САМОСТАЛНИЈИ (1)
Запошљавање је и даље један од највећих проблема особа са инвалидитетом (ОСИ) у целој Србији, укључујући и Чачак. Чињеница је да досадашња државна и локална социјална политика и подстицаји за (само)запошљавање ове маргинализоване групе нису дали очекиване резултате. У чачанским удружењима ОСИ, од којих су многа међуопштинска, наводе да је веома мало активних чланова, а још мање радно ангажованих. Статистика је већ годинама готово иста, а помаци су веома мали. Са евиденције чачанске Филијале Националне службе за запошљавање 2013. запослено је 155 Чачана у категорији инвалидних лица.
Тешко је утврдити колико је тачно особа са инвалидитетом на територији Чачка у последњих неколико година дошло до посла, колико је уопште радно ангажованих, као што је тешко и проценити колико их је радно оспособљених, јер о томе не постоје прецизна статистика. Према подацима Националне службе за запошљавање Филијале Чачак, на евиденцији је почетком 2018. године било пријављено 551 незапослено лице у статусу особе са инвалидитетом, од чега их је у Чачку 280. Највећи број пријављених на евиденцију Филијале Чачак је у категорији лица са проценом радне способности (58%). Ипак, мора се истаћи да сва лица, без обзира на категорију инвалидности, тешко долазе до посла. Неке слободне процене говоре да је запослено свега неколико процената од укупног броја оних, којима је, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању, утврђена категорија инвалидности, односно преостала радна способност.
Анализе говоре да су мере државе и локалне самоуправе тек „кап у мору“. Прошле године свега два инвалидна лица добила су средства за самозапошљавање из буџетског фонда. Овај подстицај, мишљења су у удружењима, је добар, али је велики проблем опстанак њихових предузећа, тако да су чести случајеви да престају са радом после рока одређеног условима конкурса. Од свих мера, јавни радови бележе најбољи бројчани учинак, али немају велике резултате, будући да је радно ангажовање временски потпуно ограничено.
Недостатак адекватних послова, у складу са њиховим здравственим могућностима је доминантан проблем, посебно за лица која имају више фактора отежане запошљивости. Поразне су и чињенице да нешто мање од половине укупног броја ОСИ има свега четири или осам разреда основне школе. Национална служба за запошљавање спроводи обуке, којима се подиже ниво компетентности, конкурентности и запошљивости незапослених лица, стицањем додатних знања и вештина за обављање послова у оквиру истог или новог занимања. Ова мера се показала добра за неке групе особа са инвалидитетом, пре свега слепе и слабовиде, као и особе са проблемом слуха и говора. Углавном на ове обуке се пријављују управо лица из ове категорије инвалидитета. Уз то, средства информисања не посвећују довољно пажње ни овом проблему, а веома мало је и информација о самим обукама. У друштву је још присутан низак ниво свести о присутности дискриминације, не само при запошљавању ОСИ, тако да је и у том погледу потребна едукација и информисаност.
Зато, у кратком серијалу „Запослени самосталнији“ желимо да допринесемо стварању бољег социо-економског окружења, које пружа исте могућности за све чланове заједнице, посебно у остваривању права на рад. Наводећи позитивне примере настојаћемо да укажемо на оне који су се остварили на професионалном плану, рушећи многе баријере, не само физичке, као и на појединце и фирме који су препознали професионалне капацитете особа са инвалидитетом. Поред тога, представљањем особа са инвалидитетом који трагају за послом, желимо да укажемо послодавцима на њихове стручне и радне способности.
В. Т.
