ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (20)
ЕСТРАДА И РАЗВОЈ САМОУПРАВНОГ СОЦИЈАЛИЗМА
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
Нове друштвене околности, стални успон и развој југословенске привреде у другој половини ’60-их, као и свеукупна модернизација друштва, омогућили су и нов вид забаве човека формираног у социјалистичком друштвеном поретку. Миграције великог броја становништва из села у град, у потрази за послом, али и другачијим и пре свега лакшим животом од оног на селу, који је обележио многе раније генерације. Велики пројекти, попут изградње хидроцентрале, какав је и „Ђердап“, у многоме су променили живот, навике локалног становништва, али и бојних „сезонаца“, који су ту дошли због добро плаћених послова.
Након напорног рада, била је потребна и забава за вредне прегаоце. То је време настанка и убрзаног развоја домаће естраде, коју су оличавали кафански оркестри са обавезном певачицом. Моноге од њих користе прилику да направе корак више на естради, сниме плочу новокомпоноване музике и освоје што шири аудиторијум. Такав пут није лак и веома је трновит, што је показало и путешествије Џимија Барке у култном филму Живојина Павловића „Кад будем мртав и бео“. Чувени редитељ се овом темом бавио и у другим филмовима које је режирао, или се појављивао као сценариста.
ЛЕПА СЕКА – ЛАКА МЕТА
Готово да није нико, сем Јована Живановића, тако темељно и дубоко зашао у свет естраде и у душу кафанских певаљки. Он је у свом филму „И Бог створи кафанску певачицу“ (1972) показао и доказао да су два света, свет једне кафанске певачице, жељне каријере и успеха, заљубљене у мушкарца који јој пружа сигурност, али не испуњава снове и с друге стране, свет вредног мајстора, монтера (Бата Живојиновић), одговорног у послу, разапетог између захтева мајке, стрица и њиових патријахалних захтеа да се ожени, оснује породицу, али никако са певаљком и свог срца изабраницом, који гори од жудње, као у оним јефтиним, патетичним кафанским песмама, уз које упознаје своју љубав Лепу Секу (Вера Чукић).
ЗАБРАЊЕНА У ЉУБАВ У БРЛОГУ ЛАЖНОГ МОРАЛА
Херој соцјалистичог рада и кафанска певаљка – неће да може, како би народ рекао. Тако и би на крају баладе. Патријахална средина, која, под притиском модернизације, мења своје спољно окружење, тешко мења укорењене предрасуде и ставове према женама, које су се посветиле естради. Потребне су им за забаву и спремни су да пијани у дерту на њих потроше и последњи динар, али не и да их поштују као људско биће, које има свој живот, своје потребе и своје снове. Брак са таквом женом је за њих немогућ, али забава у сваком облику, може. То лицемерје тадашњег, а богме и данашњег друштва, нешто је што се дубоко укоренило на овим просторима. Неко, попут у свему примерног мајстора (Бате Живојиноића), који поштује старије и брине о њима, али не жели да испуни њихове захтеве и жели да живи свој живот и следи пут свог срца, осуђен је на пропаст, зато што Лепа Сека, за разлику од њега, зна да су они два света, различита, к’о што каже песма и да никад не могу бити исти. Она жуди за слободом и амбицијом, коју је открила кроз естраду, а њен муж за сигурношћу, домом и породицом. Једино менаџер (Жика Миленковић) зна шта Лепој Секи треба и нуди јој оно за чим она и жуди: слава, успех, новац, слободан и забаван кафански живот. Док се Секин муж, разочаран у потуности, усамљен враћа у познато, у свет ушушкан у сигурност патријахлних односа, који твори већина која не признаје нечији властити избор, љубав и жудњу срца. Дужност да се испуни очекивано је испред љубави и среће. Два света, онај који је дубоко загазио у естраду, која ће у наредним деценијама готово у потпуности прекрити јавни живот у Србији и Југославији и онај раднички, који ће се и са државом, у којој је доживео своју пуну афирмацију, временом потпуно урушити и бити подређен, овом забављачком, естрадном животу, који ће му у годинама које сад живимо испуњавати и главу, али и празан стомак, све ређе у кафани, за коју се више нема пара, али се може „блејати“, уз шарене ријалити програме и турбо фолк звезде и звездице.
У филму „И Бог створи кафанску певачицу“, уз Веру Чукић , појављује се и велика имена ондашње естраде, као филмски јунаци: Лепа Лукић, Цуне Гојковић и Тозовац.
Душан Даријевић
(Наставиће се)
