ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (18)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
ЕРОТСКО, КАО СРЕДСТВО ПОБУНЕ
Говорећи, између осталог, и о положају жене у затвореној, патријахалној заједници, Живко Николић је у својим филмовима отворио једно занимљиво поље за размишљање, слабо рабљено у југословенском филму. Готово ропски положај жене у заједницама које описује познати редитељ, њихово вековно пристајање на давно утврђене односе у породици, између супружника и у заједници, где жена има право само да ради и тегли к’о магаре, нема права да мисли и да говори, а љубав је и онако само за доконе у белом свету. Проблем настаје онда када се два света, дијаметрално удаљена, којим случајем сударе, као у филму „Лепота порока“.
У најгледанијем филму Живка Николића, Јаглика (Мира Фурлан), са својим мужем (Мима Караџић), силази са планине у приморје, у потрази за бољим и лакшим животом, који им обећава кум Жоржо (Петар Божовић). На самом почетку филма, суочавамо се са једним прастарим обичајем у малим затвореним заједницама, којим се кажњавала прељуба. Прељубница прво умеси погачу, а затим је преварени муж одведе у брда, далеко од дома и породице. Онда, несрећница ту исту погачу стави на главу, а муж је тресне дрвеним маљем по глави. То је била казна за прељубу, извршавана над женама. У супротном смеру казна није постојала. Јаглика врло брзо увиђа да једноставан живот у планини, са давно утврђеним правилима, не важи у приморју, где постоје сасвим друга правила, где се пуно лаже, не држи до речи, образа. Види и нешто друго, кад против своје воље, попут многих жена и девојака, без свог удела и под принудом, одлази на рад у натуристички камп, где нико не жели да ради, а сви би да гледају. Раду се поготово противе мушкарци, њих тамо нико и не зове сем ретких, попут Жоржа, али зато свим срцем рад у натуризму бране својим женама. Јер, како жена може погледати свог мужа у очи, кад види мушкарца без гаћа. Наиме, по једном од прастарих обичаја, младенци се не гледају у очи док воде љубав, већ муж жени преко лица ставља црну мараму док обавља полни чин, који више наликује силовању и самозадовољењу него вођењу љубави два људска бића. Јаглика, међутим у нудистичком кампу, међу натуристима, дружећи се са једним паром из Француске, открива нешто посве ново за њу. Открива то да су љубав и нежност два бића могућа, као и међусобно поштовање. Она открива у себи жену и своје еротско биће на посредан, а нешто касније и директан начин. Тако доживљава пуну трансформацију свог бића и не жели да живи на прастар начин, пун лажи лицемерја. И смрт је боља од живота у лажи. Међутим, Јагликин муж није способан да изврши оно што се од њега очекује и скрхан животом који не разуме извршава самоубиство.
И у другим Николићевим филмовима, пробуђеност еросом, не само код жена, већ еротско и у мушкарцима, доводи до неке врсте побуне према устаљеним правилима и противљењу мржњи и злу. Женска лепота и пробуђени ерос доводе до различитих стања, мржње, злобе, свих најтамнијих порива, али и до љубави, свести о добру и нечем другачијем. Мушко и женско су у сталној борби, некој врсти надгорњавања на више нивоа. Жене бирају различита средства, некад су у некој врсти одступања, некад у нападу, саме или са савезницима из мушког света. Нису ни све жене исте. У гомили су оне безбојне, или црне, пристале на своју улогу у друштву и породици. Усамљене су оне које се својом лепотом и личношћу супростављају утврђеним правилима и руше их, без обзира на последице. Нигде се више не слави женска лепота и посебност као у филмовима Живка Николића, тог тужног замишљеног мудраца филмског, који је успео својим делом да продре у многе људске тајне, у оне вечне и скривене дубоко у људима и камену на овим нашим просторима. Увек ерос и танатос на брвну, попут два брава у сталној борби и натезању за смислом и лепотом живљења.
Душан Даријевић