Културно – образовни програм Дома културе
ЈУГОСЛАВИЈА – ДОБРА ИДЕЈА НА ПОГРЕШНОМ МЕСТУ
– Поводом предавања „За и против Југославије“ др Предрага Ј. Марковића, доктора историјских наука, научног саветника на Институту за савремену историју у Београду, одржаном 6. фебруара
Историчар др Предраг Ј. Марковић је стари знанац чачанске публике, тако да не чуди велики број посетилаца у среду увече, преко три стотине присутних, а у публици је било и оних веома радозналих и нестрпљивих, апсолутно неконвенционалног понашања. Сигурно великом интересовању за ову трибину, сем популарности познатог историчара, допринела је и сама тема „За и против Југославије“. Стекао се утисак да многи мисле да знају све о држави у којој су живели и да имају шта да кажу. Сасвим сигурно да сећање на Југославију у грађанима Србије буди низ најразличитијих емоција, од носталгије до беса, који доноси накнадна памет, кад се чини да је све могло боље, другачије и можда са мање жртава и да је превелико страдање било непотребно. На самом почетку предавања Верица Ковачевић, уредница Културно – образовног програма, поставила је предавачу низ питања: Које су највеће заблуде око наше бивше државе? Да ли Југославија представља прескупо српско жртвовање за друге? Да ли је Југославија била уређена на најбољи могући начин? Да ли смо напредовали или назадовали у Југославији и шта је то добро што смо као народ добили? Велики број питања наметао се сам од себе.
„ТАМО ДАЛЕКО“ И „ХЕЈ СЛОВЕНИ“
На самом почетку свог предавања, Марковић је истакао да је у нову државу, насталу 1918. године, Србија унела своју државност и велики број жртва из Балканских и Великог рата. У Србији, у време настанка прве Југославије, односно Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, готово да није било некаквог организованог отпора тој идеји. Са друге стране, осећања других су се с временом мењала у зависности од интереса. Словенци су у почетку одушевљено дочекали стварање нове државе, која је штитила интересе малог народа угроженог са више страна. Хрвати су у нову, централизовану државу, унели једну врсту сталног отпора и побуне према центру државне управе, која је постојала и у оквиру Аустроугарске. Они су од самог почетка поставили јасне захтеве централизованој власти, која у почетку није имала никаквог разумевања за њих, а касније је попустила и дала и више него што је тражено – Бановина Хрватска 1939. године. Историчар Марковић је рекао да је сама химна Југославије у њеном другом издању, „Хеј Словени“, имала у свом корену апсурд, истицање Словена на рачун других народа, који су такође живели у оквиру исте државе.
Основни проблем неодговарајућег функционисања обе Југославије лежи у чињеници да Срби, који су са разлогом Југославију сматрали својом државом, нису имали никаквог искуства са сложенијим државним облицима, попут федерације, зато што су кроз историју знали само за централизовану државу, која није на правовремен и праведан начин укључивала и интересе других народа. Управо у чињеници да је Србија, као независна држава у XIX веку, била знатно хегемонизована и без великог броја националних мањина, али и да се са новом државом све променило и да се у оквиру нове државе нису само нашли братски словенски народи, већ и други, попут Албанаца, који су од самог почетка прве, али и друге Југославије, били непријатељски расположени према држави у којој су живели. Срби, као најбројнији народ нове државе, у којој се по први пут нашао највећи број припадника српског народа, није схватао њену сложеност. Др Предраг Марковић је рекао да су Срби прихватили евентуално идеју о некаквој проширеној Србији, ни тад проблеми не би били ништа мањи, исто би се нашли у једној сложеној држави, додуше мањој, али која би, поред Срба, укључивала и бројне мањине. Југославија је једноставно била државна творевина која је у датом тренутку најбоље штитила интересе српског народа у целини, који је дуго живео у више држава, а нова држава је била и прилика да се избегне могућност да велике силе евентуално искористе друге мање словенске народе за своје, а против српских интереса. Централизована власт је била највећи проблем зато што није на праведан начин штитила интересе свих. Немање искуства живљења у сложеним вишенационалном заједницама Србима је онемогућило да на бољи и адекватнији начин заштити и своје интересе, али и да буду заштићени адекватно и интереси других народа. Све до Другог светског рата није постојала ни мржња између Срба и других словенских народа са којима су живели, тако да различите религије нису узроковале мржњу и сукобе. Са Бугарима, који су били исте вере као Срби, ратовало се више него са било ким од јужнословенских народа.
ЖАЛ ЗА ДРЖАВОМ И СИСТЕМОМ
Историчар Марковић је рекао да је након распада друге Југославије код Срба остао жал за државом у којој су ипак живели готово сви Срби из окружења, али и због великих жртава из оба рата. Краљу Александру није успело да на време створи нову нацију – Југословене, а то је још мање било могуће у Титовој Југославији. Чињеница је да ни једна друга социјалистичка федерација није опстала након Хладног рата, али није само код Срба остало жаљење за претходним друштвеним системом, нешто слично се јавља и код других народа из некадашњег тзв. „социјалистичког лагера“.
РАСПАД
Говорећи о нестанку и распаду друге Југославије, др Предраг Ј. Марковић је рекао да је клица распада, не само Југославије, већ и других социјалистичких федерација, био утемељен у уставима тих земаља, које су признавале право народима на самопредељење до и самоотцепљења. То право су у датом тренутку и у оквиру сложених историјских околности већина народа вољно, али неки и невољно искористили. До рата у Југославији је дошло, пре свега, због претходних сукоба који су постојали у Другом светском рату, али и великог страха да се не понови велико страдање и геноцид из Другог светског рата. По Марковићевим речима, велика грешка је било нерасписивање прво савезних, а онда и истовремених избора у свим републикама. Непостојање било каквог федералног оквира омогућило је распад државе и сукобе.
На крају можемо закључити да је накнадно паметовање и чиста илузија да би и било каква проширена Србија за Србе био срећнији државни оквир. Централизована држава и одсуство свести о потребама и интересима других у једној сложеној држави, као и неповољне историјске околности, у којима интересима великих често није одговарало постојање једне јаке државе јужних словенских и других народа, јесу заправо прави и основни узрок што данас Југославију можемо посматрати као добру идеју, али на погрешном месту.
Душан Даријевић
Фото: Ивана Васојевић
