ДЕСЕТ ГОДИНА АКТИВНЕ ЗАШТИТЕ ШУМСКИХ СОВА У КЛИСУРИ
Шумска сова је једна од 183 врсте птица у Овчарско-кабларској клисури. Али, оне су једине које од пре десет година у овом Пределу изузетних одлика имају своје “куће”. Те, 2008, Туристичка организација Чачка и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије покренули су пројекат активне заштите шумске сове. Постављене су кутије (кућице) за гнезда, а затим је уследило и свеобухватно праћење насељавања. Прве две кућице у клисури, заштићеном подручју прве категорије, постављене су на Мечковом брду и близу манастира Илиње, а исте године нашло се места за још 38 на Овчару и Каблару. Сада на обе планине има укупно 48 кућица. Чак у 41 сове су се до сада гнездиле, у шест је нађен њихов траг, а само за једну не постоји доказ да су је ови врсни ноћни ловци користили.
Горан Николић, главни чувар овог предела, као разлог “изградње” домова за ове “вредне чистаче” природе, наводи то што су шуме у овом подручју биле готово потпуно уништене у протеклим ратовима и у њима је остално мало природних дупљи као идеалних места за гнезда шумских сова. Зато су најчешће биле принуђене да траже “алтернативе”, па су за гнежђење и одмор користиле углавном слабо заштићена места доступна њиховим природним непријатељима. Тако су и шуме остале незаштићене од штетних инсеката, пре свега губара или поткорњака, али и разних глодара, који су совама “посластица”, објаснио је Николић.
Како би се ова слика променила, одлучено је да се совама унапреде услови за гнежђење, пошто оне прихватају “вештачке” дупље. А шумска сова је од непроценљиве користи, јер на прави начин брине о равнотежи у природи. Веома успешно регулише број глодара, што опет значи више приноса и летине за стоку и човека. Смањује се и ризик од неких заразних болести – мишје грознице, трихинелозе, чији су преносиоци глодари…
– Претпоставка је да оне веома добро предвиде какве ће бити временске прилике и каква ће бити година за ситне сисаре, првенствено мишеве, који су им главна храна, али и пацови и други глодари, па и гмизавци. Већи број јаја лежу када “предвиде” да ће имати више хране. То опет може да значи да ће и нама бити топлија и роднија година – каже Николић.
Шумске сове, заштићене још од 1993. као природна реткост, имају нека своја правила, која се морају поштовати када им се “нуди” дом. Оне су “територијалне” птице, односно један пар заузима одређени простор. У почетку се претпоставило да “суседи” морају бити удаљени око 500 метара једни од других, али се онда уочило да то зависи и од самог терена. Претпоставља се да од конфигурације зависи докле се чује зов “супарника”. Уколико мужјаци чују један другога, неће дозволити да се формира ново легло, већ ће се борити док не освоје територију. Зато је могуће да на Овчару (који им, изгледа, ипак мање годи) три кућице буду на удаљености од 200-250 метара, а да у другим зонама ова даљина мора бити и већа од пола километра.
Свака кућица у клисури има свој број и свој картон у коме се евидентирају подаци о њиховим потребама и навикама…
– Женка лежи на јајима око четири недеље и може бити агресивна када брани младунце. Родитељи о младима брину око месец и по, а после три месеца млади траже своју територију. “Брак” им је до краја живота, мада смо једног мужјака у Дугом долу на Каблару једне године затекли са једном женком у кућици 26, а после две сезоне био је у броју 25 са другом. Али, прву женку више нисмо нашли, па сумњамо да је угинула и да се он по други пут “оженио” – преноси Николић нека запажања.
Још једна занимљивост! Женка прстенована још 2010. године у близини манастира Ваведење, сваке сезоне доносила је по неколико младунаца, а ове године се опет гнездила у истој кућици. Она је “оборила” ранију претпоставку да ове сове живе највише десет година, јер је по процени орнитолога, још у време прстеновања имала више од четири године. Захваљујући сазнањима о исхрани, у плану је да се у периодима када, због временских услова, сове теже долазе до хране, у близини кућица буде остављено нешто за “прву помоћ”. А да би то радо прихватиле, показао је један невероватан налаз.
– У кућици у близини Сретења подно Овчара, нашли смо потколеницу јарета. Било је то око Ђурђевдана, време је било лоше, тако да је било тешко да мужјак, искључиво задужен за набавку када су младунци још мали, дође до неке хране. Неколико година касније на Каблару, у близини Чвркића, нашли смо опет потколеницу од козе – приповеда Горан Николић.
ДОБРЕ КОМШИЈЕ
У Србији постоји десет врста сова, а Овчарско-кабларску клисуру настањују четири. У Чачку су постављене кућице за “рођака” шумске сове – ћука, коме више прија “блажа” градска клима. Једна кућица у Пријевору намењена је кукувији, као ређој врсти у нашем крају. Буљина, највећа врста, не воли вештачке услове, већ се гнезди у окапинама стена. У нашој клисури су позната два пара ове огромне птице са распоном крила од два метра.
Један од “најљућих” непријатеља шумских сова је буљина, али и друге крупне птице и куна. Највећи је човек! Ипак, као позитиван одјек читавог пројекта Николић наводи да се у последњих неколико година више прича о значају сова, али и других врста птица, па је самим тим и брига за њих већа. У томе велику улогу имају активисти Друштва “Сове на опрезу”.
– У ово доба године врло често добијамо позиве од људи да су пронашли или видели повређену сову или да је младунац испао из гнезда. Највећи број позива је од деце и младих, али и других Чачана – истиче Николић.
ЛОШИ СУСЕДИ
Већина кутија траје годинама. Радници ТОЧ, која газдује клисуром, као и активисти “Сова на опрезу”, поправљају их или мењају. Има и оних које су потпуно уништене, што ради, углавном, човек! Примера је, нажалост, више, иако су кућице добро “сакривене” у шуми. Било је чак случајева да су украдена јаја из гнезда. Отворена контролна вратанца са рајбером су доказ да је то (не)дело људских руку!
В. Тртовић
