ПОДИЖЕ ШУМУ ЗА ДОБРОБИТ СВИХ
Београђанин Стефан Дрљача (32) је у марту 2016. године почео да сади шуму у Дучаловићима, у овчарском селу недалеко од Чачка, где су његови дека и бака поседовали викендицу и плац. Дубоко везан за најлепше године свог детињства, овај млади врли човек је пре четири године, када се указала прилика, одлучио да прошири мали породични посед куповином ливаде од 70 ари. Иако тада није био сигуран какву би намену могла да има једна таква парцела, једнога дана, док је у живао у чаробној лепоти крајолика, дошао је на идеју да селу подари младу шуму, а природи опоравак. Није размишљао о томе колико ће га коштати један такав подухват, јер му је оваква идеја била драгоценија од новца.
Стефан је рођен 1987. године у Словенији, а као дете војног пилота селио се из града у град, у зависности од очеве службе. Основну и средњу школу је завршио у Чачку, а у Београд се преселио 2006. године, када је уписао факултет. Данас се бави видео продукцијом и активано учествује у раду хуманитарне организације „Срби за Србе“, која помаже угроженим многочланим породицама на подручју Балкана. Говорећи о својој интересантној идеји и за нас сасвим несвакидашњој мисији у овој лудој трци са животом и временом, наш велики заљубљеник у природу, који живи и ствара у великом граду, наводи да је првобитно размишљао да на купљеној парцели засади воће, али је одмах схватио да воћарство захтева константан рад и присуство, а он то није могао, јер је пословно везан за Београд. Како каже, онда је у даљини, на пропланку, видео предивну борову шуму, која је посађена пре ко зна колико година. Пожелео је да и он иза себе остави нешто тако изузетно, да посади шуму, не да би је посекао и експлоатисао, већ да би помогао природи да се опорави, да његова шума производи много кисеоника за све нас, да буде добро станиште за биљке и животиње, али и најбоље уточиште, у коме ће једнога дана проводити мирне пензионерске дане.
НОВИ ШУМСКИ РАЈ – СВЕТ У МАЛОМ
– Брат и ја смо нашу мисију отпочели са 150 садница црвеног храста, а који месец након тога, додали смо још 100. Део садница је страдао због високе траве, суше, зечева, али нисмо одустајали. Почели смо да уводимо друге врсте, посадили смо брезе, липе, јавор, кестен, борове, јеле… Доносио сам семе и саднице са својих путовања, из Грачанице и Гораждевца, из Далмације, Лике, из мог родног града у Словенији, са Баније, одакле потиче моја породица, из Норвешке, Швајцарске… Замолио сам пријатеље широм света да ми шаљу саднице из својих места. Имаћемо једнога дана интернационалну шуму, у којој ће расти дрвеће из целог света. Унапред се радујем томе и желим да мотивишем што више људи да саде дрвеће и на тај начин враћају дуг природи – објашњава Дрљача, не скривајући велико разочарање што су многи делови Србије, који су некада били препознатљиви по великом шумском богаству, због људске небриге и нерационалности остали сасвим огољени.
Стефан каже да је ритам савременог градског живота постао поприлично убитачан и да управо због тога и настоји да своје слободне време проводи, како од милоште каже, у „свом месту под сунцем“, у Дучаловићима, да ужива у бојама своје младе шуме и у тишини посматра Овчар и Каблар, одмарајући душу од свакодневне градске вреве.
ЗЕЛЕНИ КУТАК – НАЈБОЉА ТЕРАПИЈА ПРОТИВ СТРЕСА!
Јунак наше интересантне приче истиче да природа и зеленило смањују стрес и опуштају човека, али да он, нажалост, због специфичности свог посла и других обавеза, свега два пута годишње успева да оде у Дучаловиће. Негде око Васкрса, заједно са пријатељима, са великом радошћу у срцу, отпутоваће поново у своју оазу мира.
– Град пружа много више могућности за живот и посао, али сматрам да свако од нас треба да има неки свој зелени кутак, где може да се склони с времена на време и у њему ужива – срдачно препоручује наш млади саговорник, посебно наглашавајући да природа дарује људе, али да они, врло често, на то одговарају небригом, јер нису свесни да у тим божанским благодетима треба да уживају и будуће генерације.
И Дучаловићи деле судбину многих српских села, која из године у годину имају све мање житеља. Како наводи Стефан, и у овом предивном селу има много напуштених домаћинстава. Често се дешава да људи који зарађују од сече шума купују читава породична имања, па кад опустоше шумско благо нетрагом нестају. Да би исправио бар мало причињену штету природи, овај млади ентузијаста је одлучио да настави даљу садњу шуме, искрено верујућу да ће једнога дана његови потомци својој деци причати о овом лепом подвигу, уживајући у чистоти природе, о којој многи само могу да сањају. Искрено се нада да ће истоврено и наставити мисију коју је он започео.
В. Степановић
