ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПРЕДСТАВИЛА КАПИТАЛНО ИЗДАЊЕ “СРБИ 1903-1914 – ИСТОРИЈА ИДЕЈА”, ПРИРЕЂИВАЧА ДР МИЛОША КОВИЋА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Капитални зборник радова посвећен једној од највећих епоха српске историје, такозваном “златном добу” краља Петра Првог Карађорђевића, “Срби 1903-1914 – историја идеја”, ИК “CLIO”, представљен је недавно у сали Скупштине Града у организацији Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”. Водитељ програма је био Мирко Дрманац. Реч је о добу уочи самог Првог светског рата, које је донело ренесансу, општи препород и изузетна досигнућа у науци, филозофији, књижевности, политици, музици, војној вештини. То је прва књига овакве врсте код нас, мултудисциплинарни рад, који је уредио и добрим делом написао историчар др Милош Ковић, а садржи студије 22 аутора различитих профила, свих генереција, од академика као што су Данило Баста, Махајло Војводић, Василије Крестић, до средње генерације и наших најталентованијих доктораната историје. Ова књига је и нека врста дијалога генерација, сабраних на задатку реконструкције.
ХАМОВИЋ: ЧЕСТО И О ЗАБРАЊЕНИМ ТЕМАМА
Директор и главни уредник Издавачке куће “CLIO” Зоран Хамовић, истакао је том приликом да је књига објављена у едицији “Полис”, која већ 20 година доноси наслове, углавном, преведене са различитих језика, за научни и стручни аудиторијум који воли историју и посебно оне теме које су дуго биле означене као забрањиване, или нису биле део наше литературе на факултетима и школама. Важно је рећи да је то први том пројекта, који се односи на период који се означава златним перодом српске историје, пре свега, културе, и односи се на историју идеја. Оно што краси ово издање јесте једна врста генерацијског заједништва које приказује различитост интресовања за оне историјске теме и феномене који нису до сада обрађени на овакав начин. Овај иновативни скуп је увеликој мери учинио да текст буде интересантан различитој врсти публике, рекао је Хамовић, и као најважније издвојио сам приступ и начин на који су интерпретиране одређене чињенице. Хамовић је посебно указао и на завршни текст Слободана Антонића који објашњава разлоге и указује на позитивне последице које може створити код читалаца, који на основу овог текста могу да пореде то време, са временом у коме ми данас живимо.
ДР ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ: НЕОБИЧНО НАПРЕДНО И ПОТПУНО ДЕМОКРАТСКО ДРУШТВО
Говорећи о историјски вредности издања историчар др Предраг Марковић наводи да “Нама фале велике синтезе, ми имамо неке специјалистичке књиге на разне теме, али фале нам овакве књиге које с управе енциклопедије Србије спочетка 20. века. У књизи су дате анализе свих великих људи и свих великих идеја тог времена, она је прави лексикон Србије, јер до сада нисмо имали на једном месту потпуну слику српске културе, науке, идеологије у том периоду, чије су главне референце достизање највиших могућих стандарда слободе и научног живота, истакао је Марковић.
– У то време већ велики светски научници живе и раде код нас, Мика Алас, Миланковић, велики уметници стварају. Није случајно та експлозија идеја довела до тога да Србија буде центар уједињења јужних Словена, то ми нисмо ником наметнули. Они су сви хтели да живе са Србијом, јер је Београд био један светионик културе, науке и сободе, пре свега. Ми смо тада једно потпуно демократско друштво, које необично брзо напредује, имали смо огромне стопе раста, победили смо Аустро-Угарску у царинском рату, надјачали смо економски ту огромну царевину, успели смо да пробијемо санкције, значи, то је било једно изузетно квалитетно друштво у сваком сегменту свог живота – рекао је др Предраг Марковић.
ДР МИЛОШ КОВИЋ: ИНТЕЛЕКТУАЛНА ИСТОРИЈА – ОТКУД ТОЛИКО ВЕЛИКАНА НА ЈЕДНОМ МЕСТУ?
Приређивач др Милош Ковић истиче да ова књига својим насловом све говори, да у њој није реч о Србији, већ о Србима, ма где да су живели и зато је то интегрално схватање српске културе. Она доноси биографије највећих умова свих области научне и друштвене мисли тог времена.
-Први део књиге посвећен је политичким идејама, од национализма до феминизма, социјалдемократије, либерализма, демократије. Историја идеја је жанр у историографији, или “интелектуална историја”, како је називају англосаксонци, где је реч о идејама које нису само политичке, него и научне и флозофске. Други део чине портрети великана. Овде су бројни научници, али ту је и Николај Велимировић, кога смо вратили у главни ток српске културе тога доба, овде је реч о филозофско теолошкој мисли. Кључна ствар је, како је то Радован Самарџић написао “То је доба када су малом Србијом ходали велики људи”. Од тада се није поновило да у једном тренутку и на једном месту имамо такве великане у свакој области, укључујући и војне вештине. И Мишић, и Степа, и Путник, сви су провели неко време на усавршавању у иностранству. То је Србија која је добијала битке, добијала ратове. И то је Србија која је померала научне границе. Само у том периоду смо створили научна дела која имају међународни значај. Мислим, пре сега, на дела Михајла Пупина, Николе Тесле, неко ће рећи они су живели у САД, али имамо Милутина Миланковића који је седео у нашем Ректорату, у капетан Мишином здању, и створио дело светског значаја. Цвијићево дело “Балканско полуострво” је једна од најцитиранијих српских књига у светским оквирима. Ту је и Дис, важан за Чачане…
СИСТЕМАТСКО СТВАРАЊЕ ЕЛИТЕ
-Наш задатак је био да испитамо каво је то време било, да одговоримо како је могуће да се скупило толико великана на једном месту. Учени смо да је то било златно доба краља Петра, златно доба српске демократије, али сада смо засути литературом, углавном англосаксонског порекла, тако понеко пише и у Србији, у којој се тврди да је главни извор наших проблема управо у овом периоду, јер је, забога та Србија изазвала Први светски рат.
Истовремену појаву великог броја посебно обдарених појединаца, успона мисли и нагло умножавање многих историјских парадигми се може се сагледати и као део истоветне шире тенденције у еевропској култури. У целој Европи то је доба процвата, ту су Ајнштајн, Фројд, Макс Вебер, то је доба у коме сазрева Николај Берђајев – каже приређивач.
Културна ренесанса, по Ковићевом мишљењу почиње средином деведестих година 19. века, није то период само краља Петра и Карађорђевића.
-То је почело у време Обреновића, држава је системтски слала стипендисте у иностранство, а они су морали да се врате и да стварају катедре на Београдском универзитету, тада Великој школи. То је држава која води систематску политику узгајања елите, и то не важи само за нучнике, то важи за официре. Постоји низ објашњења, не постоји једно за објашњење тог процвата. То је доба у коме је формулисан југословенски програм и ствара се Југославија. Елита тога доба је била пројугословенска. И у Првом светском рату Французи и Енглези кажу – ми ћемо Србији дати територијално проширење, али ови наши кажу – хоћемо Југославију. Нису нас, ни Французи, ни Енглзи “увалили” у то, као што се сматра – нагласио је историчар др Милош Ковић.
НАЈВЕЋИ УМОВИ И ИДЕЈЕ
Књига из угла савремене историјске науке проучава и доноси кључне научне, политичке и филозофске идеје из периода 1903-1914, у коме у Србији, и ван ње делују велики српски интелектуалци на свим пољима, научни, филозофски, књижевни џинови. У поезији, Милан Ракић и Јован Дучић; у књижевној критици Богдан Поповић и Јован Скерлић; у историографији Слободан Јовановић, Станоје Станојевић, Михајло Гавриловић, Стојан Новаковић; у природним наукама Михајло Пупин, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Јован Цвијић; у научној, филозофској и теолошкој мисли Коста Стојановић, Михајло Петровић Алас, Никола Вулић, Милоје Васић, Веселин Чајкановић, Љубомир Стојановић, Николај Велимировић, Бранислав Петронијевић, Божидар Кнежевић и Јован Жујовић, Мокрањац…
ШИРЕ ПРАВО ГЛАСА НЕГО У БРИТАНИЈИ И ФРАНЦУСКОЈ
Социолог Слободан Антонић написао је обимно поглавље о демократији, које је много тога открило. У том тренутку ми у Србији имамо шире парво гласа него у Британији и Француској, оно је тамо ограниченије, имамо војску која је високо мотивисана. То је земља слободних сељака, како је говорио Франше Де’пере, сваки од тих војника зна зашто се бори. Србија је тада демократска земља, колико год био неписмен тај српски сељак, он има тај један, или два своја хектара и он је свој на своме… Србија тада има опште парво гласа, излази човек на изборе, не зависи ни од кога. У томе лежи одговор на питање зашто су се тако крваво борили за ослобођење и уједињење, знали су шта бране, истиче Ковић. У том периоду ствара се и покрет за женска права, феминизам, пре свега, међу пречанкама у Новом Саду, развија се идеја либерализма, кад све то разгрнете, видите једно време процвата- истиче Ковић.
