Видовдан је непокретни верски празник који празнује Српска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника. Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум, а од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) пропаст Српског царства.
Судар двеју војски на Косову пољу требао је да се деси на дан када ће се јасно видети ко је вера, а ко невера. По том миту, од тада се тај дан назива Видовданом.
По једној, овај празник је наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.
По другој, поштовање према Светом Виду донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.
По трећој интерпретацији, највероватнијој, у питању је остатак Западног хришћанства из времена док је међу Србима био јачи утицај Рима него Цариграда.
Међу Србима и свим Словенима веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који “отвара очи”.
На Видовдан се, према књигама и веровањима не ради у пољу ни у винограду да се грожђе не би сасушило, а на данашњи дан треба пробати и зрело воће.
Један од обичаја налаже да данас устанете пре зоре, погледате ка сунцу и кажете „Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!“. Сматрало се да је веома важно оно што ћете данас видети јер ћете у тим стварима касније имати успеха.
Данас, каже народно предање, треба започети нешто од ручних радова, попут плетења и везења. Пре него што приону на посао, жене треба да поквасе очи водом у којој је претходну ноћ провела биљка видовчица и да кажу: „Види, Видо како плетем“, „Види, Видо како везем“, „Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила“.
Ако је ведро са назнакама да ће и остати ведро, треба изнети напоље сву одећу и проветрити је како би се напунила добром енергијом. С друге стане, уколико је облачно, треба прекрстити облаке да би киша која падне била добра за усеве.
Извор: Ало
