“ЖИВОТ ЧИНЕ ОБИЧНЕ СТВАРИ, УСТВАРИ…”  

Хард рок група “Кербер” настала је 1981. године у Нишу, од чланова некадашњег бенда “Топ”. Назив “Кербер” је име бића из грчке митологије, троглавог пса са змијским репом, који чува улаз у подземни свет. Први албум “Небо је мало за све” група је снимила 1982. године, а најинтензивније је наступала 1987, када је одржала више од 200 концерата у земљи. Састав “Кербер” је посебно био популаран у Србији, Босни и Македонији, а током каријере наступао је и у клубовима у Грчкој и Британији.

Поводом наступа у Чачку, 16. јуна, на Фестивалу “ПРиЧА”, у интервјуу за наш лист, фронтмен бенда Горан Шепа Гале, говори о дугогодишњем трајању “Кербера”-а, новим песмама, рок сцени, младим бендовима, фестивалима… Осим својих фанова, на овај наступ Гале позива све оне који воле добру забаву и рок музику, јер ће, како каже, поред неких нових песама, на листи бити сви хитови… Наравно, и она ванвременска, песма многих љубавних парова:

Једном кад ноћ пробуди те/ кад не буде важно ко’ пре/ присети се барем на трен/ једном кад не буде ме./ Хеј, још само ову ноћ ми дај/ не требам више/ хеј, и биће довољно за крај… 

“МОЈА СРЕЋА СТАНУЈЕ НА БИНИ”

Након албума “Запис” из 1996. године, уследила је дуга пауза. Шта је “успаваног” “Кербера” подстакло да се поново пробуди?   

– Као и када смо почињали, магична страна музике нас је поново пробудила. Пуно позива, многобројни нови сусрети, познанства, путовања, непроспаване ноћи и височанство звано БИНА – поново су нас окупили.

Ви сте препознатљиви по специфичном гласу, али и као гитариста. Од кога сте учили, јесте ли имали узоре?   

– Као тинејџер сам волео да певам. Прича је почела уз старијег брата. Његов бенд је држао инструменте код нас у стану. Слушајући пробе, пожелео сам да свирам. Када су они одлазили у скитњу, ја сам “скакао” на гитару и покушавао да одсвирам и отпевам све што њима није ишло. Једноставно, хипноза музике. У почетку сам обожавао Беатлес, то је било обавезно штиво. Касније Purple, Ceppeline, Who, Clapton, Foryner, Stix…, до новијих дана…

Са Бором Ђорђевићем сте снимили нову верзију песме “Човек од меда”, која је настала пре три деценије. Да ли сте задовољни њеним измењеним аранжманом?   

– То је право освежење. Интересантно је и јединствено, да чујете нас двојицу после толико година. Песма је историја и заслужила је поновну интерпретацију.

Песма “Пронађи место” говори о оним правим животним вредностима. Где за Вас “срећа станује”?  

– Немам дилему. Моја срећа станује на БИНИ. Врло је просто, дајеш и добијеш. Жестоко стојим иза стиха “ЖИВОТ ЧИНЕ ОБИЧНЕ СТВАРИ, УСТВАРИ…“

Група “Кербер” има многе хитове који се и данас воле и радо слушају, “Ратне игре”, “Хајде да се волимо”, “Боље да сам друге љубио”, “Још само ову ноћ ми дај”, “Кад љубав изда”, “Медена”, “Мезимац”… Да ли бисте неку песму могли да издвојите као посебно драгу?   

– То је једино питање на које никада нисам имао одговор. Ни сада, нећу покушавати да мудрујем. Једноставно, ни на једном концерту нисмо свирали песму, коју макар један од чланова бенда не воли.

Када ће се појавити нове песме?  

– Нове песме се увелико раде. Неке од њих већ свирамо и публика их хорски пева. Наш акценат постојања је живи наступ, и то је један од разлога што  мало одуговлачимо.

“ВРЕМЕ УЧИНИ СВОЈЕ, ИЛИ ТЕ УЗМЕ, ИЛИ ЗАУВЕК НЕСТАНЕШ“

Како оцењујете данашњу рок сцену?  

– Стари бендови су просвирали, млађи састави журе и немају много прилика да се покажу. Наши почеци су били тешки… Дуго се радило на доказивању, аутентичности, песмама, текстовима. Ми смо ишли до краја, само музика. Стрпљење и веровање у оно што радиш, а време учини своје, или те узме, или заувек нестанеш.

У односу на Ваше почетке, да ли је младим бендовима данас лакше или теже да пронађу своје место на рокенрол сцени?  

– Данас је лакше свирати, чак се и врло брзо стигне до врха, неким немузичким путевима, али све то не оставља траг. Упорни бендови долазе до резултата, а велике дефиниције успеха не постоје. Полазиш са позиције да је БИНА – СРЕЋА.

Стиче се утисак да млади немају енергију као музичари Ваше генерације. Ко би евентуално могао да постигне Ваш успех?  

– Нисам толико упознат са млађим бендовима, јер они и немају пуно сцена за ауторски рад. На гитаријадама свирају одлични бендови. После гитаријада, бендови нестају. Да ли их поједе нестрпљење, не истрају, почињу да сумњају у себе, или једноставно живот пише своја правила… Лоша времена…

Поред верне публике, на Вашим наступима су и неке нове, младе генерације. У чему је тајна успеха, кад толико дуго трајете?   

– Па не бих се упуштао у објашњење феномена КЕРБЕР.  За нас је велика ствар у животу да имамо прилику да уживо поздравимо своју публику, да стичемо нове Керберовце, да трајемо и уживамо у сваком тренутку . “НЕК ТРАЈЕ, ДОК ТРАЈЕ, А ПОСЛЕ, НЕК ЗВОНА ЗВОНЕ ТУЖНИМА“.

Како се борити против кича и шунда који данас владају и у свету музике?  

– Мораш имати афинитете да то и препознаш. Ако си од малих ногу бомбардован нечим што се тако зове, нема ти спаса… Човек мора да ради на себи, да би могао да има избора. Тада је све лако, искључиш се из света кича и пловиш где желиш…

О Вашем раду најбоље говори верна публика, а Ви сте били и Роконачелник 47. Зајечарске гитаријаде. Колико су овакве ласкаве титуле и награде важне за музичаре?    

– Одавно немам неки сјајан однос према наградама, али та Зајечарска ме је баш обрадовала. Гитаријада је наш култ, Зајечар је и даље мајка Рокера… Тих дана сам био најпоноснији рокер, а и данас сам пресрећан што сам могао бити пар дана РОКОНАЧЕЛНИК града Зајечара.

На врата југословенске рок сцене група “Кербер” је ушла 1983. године, победом на чувеном Омладинском фестивалу у Суботици. Одржаћете концерт и на Фестивалу “ПРиЧА” у Чачку. Колико су битни овакви фестивали за рокенрол, за младе музичаре? 

– Фестивали су једна од могућности коју млади, неафирмисани бендови, треба да користе. Ми смо дуго свирали у локалу, побеђивали на гитаријадама у свом окружењу, а онда пожелели нешто више. Искористили смо прилику да се упоредимо са бендовима из бивше Југе, на фестивалу у Суботици. Тамо смо победили и то нам је по први пут отворило врата већег успеха. То нисмо пропустили и врло брзо смо издали први албум. Надам се да ће и чачански Фестивал “ПРиЧА” отворити врата успеха неком младом бенду.

Прошле године, у децембру, у сали Центра Сава одржали сте романтичан и незабораван концерт изводећи старе хитове, урађене у новим аранжманима. Шта Ваша публика може да очекује на концерту у Чачку?   

– Наша публика ће у Чачку моћи да чује комплетан “Кербер”, са старим  и по неком новом песмом. Биће ово верзија на струју, мада ми гајимо и унплуггед израз, који је за неке друге просторе. У име “Кербер”-а радујем се скором виђењу и велики поздрав!

Нела Радичевић