Градске легенде: КО ЈЕ БИЛА МУШКА МИЦА

Градске легенде

КО ЈЕ БИЛА МУШКА МИЦА

Пише: Братислав Бежанић

Право име јој је било Милица, али нико је тако није звао. Волела је да је зову Милан, Микан или Мушки, тако се, најчешће представљала. Тако су јој се и обраћали, у мушком роду, али када би о њој говорили, сви су је звали Мушка Мица. И то без икакве дозе подсмеха, свима је тај надимак био нормалан.

Носила је равне дуге сукње са џеповима и кариране кошуље, а преко обично прслук или плаву радничку блузу са натписом фирме у којој је провела цео радни век. У време процвата социјализма, кад се тежило изједначавању на свим плановима, није било лако бити другачији. Ту своју различитост Мица је платила – самоћом. Али зато је цео свет био њен, стално је била у покрету, нарочито кад је отишла у пензију, по цео боговетни дан би „обилазила парохију“, а њена парохија био је цео град, нарочито комшилук. Са неким застане да поразговара, добаци неку досетку, исприча виц и оде даље. Сврати на кафицу, ракијицу, негде јој понуде и ручак који није одбијала, јер човек, кад је сам, нема вољу да кува. А умела је Мица, кад је хтела, да развуче тесто и направи гибаницу од домаћих кора и донесе целу тепсију да заједно доручкујемо.

Знали су је сви у граду. Са уваженим адвокатима, професорима и лекарима била је на „ти“, сви су јој били „колеге“, све их је тако ословљавала и сви су јој здушно отпоздрављали. Волела је да се шали са децом, да их доведе у забуну својим “педагошким” наступом. Деци је Мица била занимљива, али су је се и плашила, требало је времена да се ослободиш страха од Мушке Мице. Довољно је било да се прошета са Гретом, немачким овчаром, који је обично био везан испред њеног стана, па да ти се крв следи у жилама. – Слушаш ли ти маму и тату? А јеси ли ручкао? Ако ниси, мораћу да донесем пиштољ. Знаш ли ти да ја имам пиштољ? Кад би затајиле све васпитне методе, као кец у рукаву, родитељи су изговарали чаробну реченицу: „Ево иде Мушка Мица!“. И тањир би очас посла био празан, полизан. А пиштољ је стварно имала, малу црну “збројевку”. Једном је тај пиштољ опалио кад су се насртљивци неслано нашалили на рачун њених сексуалних атрибута. После тога су шаљивџије биле много опрезније.

Касније, кад смо поодрасли и постајали људи, Мушка Мица нам је била ортак. На улици, испред наше капије, паркирана нова „лада“, друг свратио по мене да изађемо у град. Мица прилази, процењивачки загледа у кола: – Је ли, момци, – пита – јесте ли ви ово “освештали”? Па нема смисла – нова кола! Зашто вам је Бог дао то међу ногама?! Са манирима каваљера, у шали би се удварала женама, некако јој је и то пристајало. Женама је то ласкало, а мужеви се нису љутили на Микана.

Комшиница Љиља воли да одмара у дворишту на љуљашци. Мица сврати да јој се јави, па исприча неки виц или неку згоду од тог дана, а Љиља прсне у смех, цео комшилук одзвања од њеног пискутаво заразног смеха. – Е, каква си ми весела и слатка! – каже јој Мица – Јој, што бих ја тебе слатко грицкао! – И, шта ти пада на памет, црни Милане! – кикоће се Љиља, и за сваки случај одмиче се, бежи у кућу да донесе неко послужење.

У сваком друштву се сналазила, имала је причу за сваку прилику, лако се укључивала у разговор, волела је да буде у центру пажње. Али, имало је тренутака када би засенила и саму себе, када би се пробудио у њој таленат врхунског забављача. Била је у стању да запева, да заигра, да направи представу, у којој би она била и главни актер и режисер. У нашу кућу би банула скоро сваки дан, извела неку керефеку, неки импровизовани гег, препричала неку успут покупљену занимљивост, и отишла даље. А ако би нам ко дошао у госте, док је она била ту, Мица би, без пардона, остајала да се представи на себи својствен начин, па још ако би попила коју и ако би јој тај неко привукао пажњу, поготово ако би то била жена, била је спремна да искористи сав свој шарм.

Једно од њених тајних оружја била је – песма. Без посебног дара за певање, умела је попут глумаца да дочара сваку песму, а знала их је – безброј. Извлачила је из рукава у свакој прилици по неку пригодну песму, тужну или зафркантску. – О, како сте ви лепа жена! – узвикнула је када је код нас у гостима затекла мамину пријатељицу. Била је то наклоност на први поглед. Однекуд је банула, добро расположена, па је одмах, без увода, отпочела свој шоу. Клекнувши пред лепом женом, пољубивши јој руку, коју није испуштала из своје, запевала јој је середнаду. А кад је увидела да је њен наступ наишао на добар пријем, на смех и одобравање, наставила је са представом. Док није испевала сав свој репертоар, са све драмским наступом, није отишла. Гошћи је, кад је остала насамо са мајком, остало да закључи да је већ време да се врати кући и да ће следећи пут доћи да се слатко са њом исприча.

Уживала је Мица у дружењу са људима, али је имала и друга занимања која су је испуњавала. Била је страствени риболовац, а пецала је углавном повржуше на свеж хлеб. Тврдила је да се повржуше тако најбоље хватају. Увече подмеси погачу, ујутро је запече, па правац у Овчар Бању на пецање.

Била је и страствени колекционар, нумизматичар и филателиста. Много деце у комшилуку било је заражено филателијом, али су само одабрани, и то у ретким приликама, имали привилегију да виде њену изузетно вредну колекцију поштанских марака. Међу њима сам био и ја. Та невероватна колекција чинила нам се као скривено благо од непроцењиве вредности. Биле су ту марке из свих земаља света, много вредније од оних које смо јој ми, деца, носили, са писама која су нам стизала из иностранства, а које смо скидали онако како нас је Мица научила: маказама пажљиво одсечеш део коверте са марком, а онда га потопиш у чашу са водом и чекаш да маркица сама отпадне. Хвалила се Мица разгледницама и писмима која су јој стизала из далеких земаља. Знајући колико ће се обрадовати маркама, људи су јој слали разгледнице са путовања. – Шеле, – тако је Мица звала многе – пошаљи разгледницу, не треба ти адреса, само напиши – Мушка Мица, Чачак, Југославија. И заиста, стизала су до ње и таква писма, без адресе. Онима који нису веровали, као необорив доказ, Мица је показивала коверат. Кад је деведесетих наступила криза, помислила је Мица да прода своју колекцију, али кад јој је комшија Миро, који јој је помагао да по серијама пресложи марке у албумима, рекао колико може да добије за вредније примерке – одустала је. – Па зар Саву Ковачевића да дам за пола марке? – негодовала је.

ИЗ ДАЛЕКОГ СРЕМА У ЧАЧАК

Али како је из далеког Срема, из Путинаца код Руме, Милица Кукић доспела у Чачак? Други светски рат је већ започео, кад је као двадесетогодишња девојка била принуђена да оде из родног села. Родитеље су јој убили, не зна се ко, брат јој је помогао да се укрца на воз и одметнуо се у партизане. Путовала је тако од станице до станице и, игром случаја, њено путовање се завршило у Чачку. Изашла је из воза, отишла на градску пијацу, ту се распитала за посао и решила да остане. Неретко се Мица присећала тог тешког времена, кад је као сироче служила по газдинским кућама у Чачку и била сведок ратних дешавања. А онда се десио преврат, социјализам је многима дао шансу, па је и Мушка Мица, сироче из Срема, нашла своје место под сунцем и постала слободан човек. Запослила се у тек основаном предузећу „Цер“, а уз рад је стекла диплому квалификованог електрокерамичара. Имала је преко тридесет година стажа када је крајем осамдесетих отишла у пензију. Они који су је познавали, ценили су њену духовитост, оштроумност, спремност да све окрене на шалу. Кад је требало, умела је да покаже хајдучку дрскост, али и неочекивану благост, умела је да одглуми осећање, али и да отвори душу кад је сколи туга. Умела је и да саслуша и да се изјада, а умела је и да препозна доброту, јер је и сама била добар човек. И то је најбољи одговор на питање: Ко је била Мушка Мица? Пред крај живота ју је често хватала сета. Увече, кад се већ сви увелико спремају за починак, Мица креће у шетњу пред спавање и – пева. Корача лагано и тихо певуши, а њена мачка, Цилка, увија јој се уз ногу и прати је у стопу низ Балканску, па у круг, Златиборском улицом и назад, до стана у радничкој колонији. Умела је Мица и да пусти глас кад јој је мерак, намерно застане да продужи шетњу, док не испева цео репертоар, а он би се најчешће завршио тужним стиховима њене омиљене песме: „ …да обиђем стазе, стазе свог детињства, за салашом жеља да ме мине…“ И тако, из вечери у вече, све док једног дана том стазом није отишла са овог света. За сахрану су се побринуле комшије, скупљали су добровољни прилог и по обичају обележили су сваки помен.

ЗДРАВИЦА