“СПОМЕНИ ДУЖИ ОД ЖИВОТА”
У духу неговања завичајног ставаралаштва и традиције, Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” организовала је у петак, 16. марта, представљање књиге “Спомени дужи од живота”, чачанског аутора Милоја Стевановића. Књига је ауторско издање, објављено 2017. године у Београду, које је графички опремио Зоран Јуреш. На промоцији, коју је припремила и водила мр Маријана Матовић о књизи су говорили: рецензент професор др Драгољуб Петровић, професор др Владимир Димитријевић и уредник Гвозден Оташевић. Фрагменте је читао Љубиша Ћирковић започевши промоцију ауторовим дефинисањем завичаја.
На свом путешествију по Руднику, Сувобору, Такову, професор др Драгољуб Петровић стигао је и до Драгачева, које му је подарило 600 страница у рукопису драгачевског говора за речник који годинама пише, а у коме активно своја прегнућа сабира и Милоје Стевановић. Везујући се тиме за Драгачево, професор Петровић рече да се тиме “везује и за најбољи део српске душе”. Стевановић памти и бележи “аутентична сећања, не само своја, већ и својих из фамилије, већ и сељана из родних Горачића, пријатеља из читавог Драгачева сарадника, људи о којима је само слушао… Са посвећеничком страшћу из запретених сећања стрпљиво пабирчи и на светлост дана износи, данас готово изумрле речи и изразе српског језика, архаизме-драгуље, које брижљиво сабира у ову књигу…”, написао је десет књига, обновио гробља предака, како ваља и приличи, говорила је Маријана Матовић.
Ова књига има вредност онога што се у књижевној теорији зове “сказ”, односно, моћ говора. Милоје Стевановић уме да приповеда, да организује говор, истакао је професор Владимир Димитријевић.
-То сведочи и његова поетичка одредница завичаја, који је за њега породична, празнична заједница. Док је било завичаја, било је и морала, тамо где људи познају једни друге. Зато је Платон говорио да полис не треба да има више од 5.000 људи. Завичај није предео, већ духовна трансцеденција, а нација је уздигнутост завичајности у националну свест. Назавичајније у завичају су речи. Ова књига је величанствен покушај да се завичај сачува у речима које нестају, јер у језику је сва наша завичајност. Чувајући језик, сачуваћемо себе – говорио је Димитријевић.
За уредника издања Гвоздена Оташевића, ова књига се открива као “освајачка… старосрпско-драгачевска бајка у наставцима, мудра по поруци, језгровита по слову, несвакидашња да јој равне нема”. Објављујући приповетке из завичајног села као “тестаменталну прозу, распевану и расплакану, коме шта пре на срце легне”, Стевановићева књига “мирише на Стару Србију, на бабино слатко од дуња на креденцу, али у последњем недохватном реду до кречног дувара, на пиљеж, коју је нана хранила и на јастребове што су јој јато требили, на завичајне чуке и мотике”…
-И све то путује кроз прошлост нашу, Милојевом главом срочену. Главом несавршеном, као и све друге, али ја и данас стојим иза онога што написах више пута по природи својег посла. Милоје, учитељ из Горачића, банкар из Чачка и предузетник из Београда, јесте вредан, предузимљив, припада реду најделатнијих привредника Драгачева, а богами и Београда, и нека га на том месту са својом Надом, две кћери, двојицом зетова и шесторо унучади, који код деде преко лета раде за неки динар. Нека и њих, тако ће пре постати људи… Милоје је један…- рекао је поред осталог, и сам очигледно, перу вичан, Гвозден Оташевић.
Имајући на уму Немањино завештање по коме је “боље изгубити и најутврђенији град, него једну реч свог језика”, или “Народ који губи речи, престаје бити народ”, као и Андрићеву поруку да је “Језик жива снага, за коју је везана не само култура, него и живот народа”, Милоје Стевановић је образложио своју намеру, када је стварао ову књигу.
– Књига је посвећена мојим првим учитељима, из мог босоножја, такорећи. То су старци и старице, углавном су се преселили у царство Небеско. Ја сам завршио много школа, имао много учитеља, међу којима је било и академика, али многе науке које сам научио време је потрло, отрло, избрисало. Оно што сам научио од мојих првих учитеља остало је као један трајан траг у мом срцу и души, и то су били ти међаши и путокази, који су ме водили кроз живот. То су били учитељи који нису имали образовања, али су имали образа. Они су живели благочестивим и часним животом и веровали су у Бога, били су неписмени, али су живели Јеванђељским животом. Они су својим животом живели исконске вредности, које је време почело да потире. Говорили су да највеће богатство које човек може у животу да стекне стаје под једну шаку, а то је образ. То је био мото њиховог живота и њихове науке. Све приче су истините и сви ликви са фотографијама, које сам могао наћи су аутентични. Како чух, тако записах – рекао је Милоје Стевановић. Још наведе да га је у тај “тамни вилајет” са драгачевским речником гурнуо професор рецензент. Пописао је до сада око 14. 000 речи за које је морао да приложи сва њихова тумачења, као и примере у којима се користе, ради бољег разумевања. Са 14 година је имао сузни растанак са завичајем, али је имао потребу да те људе и њихове животне мудрости, на овај начин сачува. Заиста, бољег начина и није било…
Зорица Лешовић Станојевић
