ПОСПЕШИВАЊЕ АГРАРА У ГОРЊОМИЛАНОВАЧКОМ КРАЈУ ИЗ УГЛА ПОЉОПРИВРЕДНИХ СТРУЧЊАКА
На територији Општине Горњи Милановац обрадиво пољопривредно земљиште заузима 49.469 хектара, односно 59,2 одсто од укупне површине. Подручје ове општине је погодно за производњу воћарских култура, кромпира и сточарство. Од укупних обрадивих површина, 36 одсто отпада на оранице и баште, 30 одсто су ливаде, 23 процента пашњаци и преосталих 11 одсто воћњаци. Пољопривредну производњу горњомилановачког краја карактерише уситњеност пољопривредних газдинстава, застарела пољопривредна механизација, мала примена агротехничких мера, слаба организованост пољопривредних произвођача и ниска продуктивност у свим областима пољопривредне производње. О ратарству и повртарству на подручју горњомилановачког краја и проблемима са којима се пољопривредници сусрећу у овим областима пољопривредне производње разговарали смо са Миланом Дамљановићем из Пољопривредне саветодавне и стручне службе „Чачак“.
На подручју Општине Горњи Милановац пшеница, кукуруз, крмно биље и поврће се гаје на изузетно малим површинама и то искључиво за сопствену потрошњу пољопривредних газдинстава. Тржишно је оријентисана производња јеловног и семенског кромпира, али се она обавља застарелом механизацијом и уз малу примену савремених агротехничких мера, које би ову, баш као и целокупну ратарску производњу унапредиле, учиниле квалитетнијом и финансијски исплативијом, наводи Милан Дамљановић, саветодавац из Пољопривредно саветодавне и стручне службе „Чачак“.
– Основне ратарске културе се у горњомилановачком крају углавном гаје због плодореда, а не због економске добити. Горњомилановачко подручје је углавном карактеристично по уситњеном земљишном поседу, који преовладава на подручју читавог Моравичког округа. Пшеница се у горњеомилановачким селима слабо производи и то искључиво за сопствене потребе, најчешће за сточну храну, или због плодореда. Кромпир је најзаступљенија ратарска, односно повртарска култура и по његовој производњи је горњомилановачки крај познат. Ова пољопривредна култура се највише гаји у селима на вишој надморској висини (Горњи Бањани, Горњи Бранетићи, Теочин, Равна Гора, Коштунићи, Прањани) и то на већим површинама, и претежно у сувом ратарењу. Постижу солидне приносе, између три и по и четири и по вагона кромпира по хектару. У производњу су увели мноштво нових високоприносних сората, док су старе сорте „јерла“ и „дезире“ претежно искључене, највише због висине приноса. С обзиром да је овде реч о брдско-планинским селима, поврће се слабо гаји (најчешће су то неке купусњаче, пасуљ, лук и слично) и то на мањим површинама и искључиво за потребе пољопривредног домаћинства – објашњава Дамљановић.
Иначе, горњомилановачки пољопривредници често истичу да им за велику производњу семенског кромпира, која изискује доста физичког рада и на парцелама и у складишту, увек недостаје радна снага. Меркатилни кромпир је раније пласиран посредством синдиката, али су ове организације данас углавном угашене, тако да већина горњомилановачких кромпираша свој производ продаје прекупцима. Семенски кромпир се пласира широм Србије, а нешто мало одлази и у извоз. Цена кромпира варира, тако да произвођачи никада нису сигурни да ли ће на својој роби зарадити или изгубити. Како истиче Дамљановић, овај вид производње захтева изузетно велика улагања, која у неким случајевима достижу и до пет хиљада евра по хектару кромпира. Због варирања цене кромпира и недостатка радне снаге, требало би ићи на смањење површина под овом повртарском културом. Алтернативна производња је подизање нових воћних засада, али би пољопривредници пре сваког новог потеза требало да размисле које воће има бољу прођу на тржишту, како не би било промашаја као што је то био случај са аронијом, малином и купином. Горњомилановачко подручје има добре услове и за сточарску производњу, првенствено због обиља пашњака.
– Нажалост, у великом броју горњомилановачких села има све више старачких домаћинстава. Младих људи је мало и они након школовања најчешће одлазе у веће градове Србије или у иностранство. У појединим селима има много младих домаћина, старости од 25 до 45 година, који нису засновали своје породице. Ипак, добро је што се бар спорадично појављују људи, најчешће повратници из иностранства, који купују имања у горњомилановачком крају. Помака има и у погледу увођења нових, бољих и високоприноснијих сората гајених култура. На територији ове општине има и села која су успела да очувају свој подмладак, у којима има много младих брачних парова са троје или више деце, као што је то случај у Полому – каже Дамљановић.
Већина пољопривредника горњомилановачких села нема могућности да реши проблем наводњавања, па је отуда њихова производња увек повезана са ризиком. Мале парцеле и све веће уситњавање поседа деобом земљишта представљају препреке за интезивнију и савременију пољопривредну производњу.
Када је реч о технологији производње, није остварен неки већи помак на том плану. Модерна технологија је скупа и углавном није доступна претежном делу пољопривредника.
– Машински парк пољопривредника горњомилановачког краја је углавном стар између 20 и 30 година, баш као што је то случај и на подручју читавог Моравичког округа. Ипак, пољопривредници тог подручја и са таквом механизацијом врло успешно обављају свој посао, првенствено због тога што имају уситњене поседе. Наши пољопривредници су углавном силом прилика и механичари, сами одржавају своје машине. На мале парцеле не могу да уђу модерне садилице и вадилице кромпира, нити савремени комбајни, јер је таква механизација исплатива само за обраду земље у равничарским пределима. Модернија механизација се у горњомилановачком крају набавља тек у последње време, тачније од када је држава увела субвенције за куповину пољопривредних машина и опреме – каже Дамљановић, посебно наглашавајући да се Општина Горњи Милановац сврстава у ред локалних самоуправа које издвајају велика новчана средства за поспешивање пољопривреде, тако да пољопривредници у свом настојању да очувају, модернизују и прошире своју производњу нису сами.
В. Степановић
