ИНТЕРВЈУ: ИЗЛОЖБА АКАДЕМИКА ДУШАНА ОТАШЕВИЋА У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ “НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ”
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
На самосталној изложби еминентног српског уметника и академика Душана Оташевића, отвореној у уторак, 27. марта, у Уметничкој галерији “Надежда Петровић”, први пут су се пред домаћом јавношћу, поред уметничких дела настајалих од 1966. године, нашли и најактуелнији радови настали прошле и ове године. Потрошачко друштво и задовољење основних животних потреба, теме су које окупирају уметника у читавом опусу, а радови изложени у поставци под називом “Гозба”, стилски представљају “специфичну варијанту поп-арта у југословенском, социјалистичко-модернистичком уметничком контексту”, где уметник не обрађује, као амерички аутори брендиране производе, већ производе свакодневне, опште потрошње.
“У овој ангажованој уметности, уметник спаја критику и иронију. Иако своје стваралаштво описује као свако животно делање, Душан Оташевић специфично, мудро и метафорично промишља, и кроз посебну – оригиналну призму посматра стварност, из чега се рађају дела пуна довотљивости и хумора, чиме лако заокупљају пажњу попсматрача” – рекла је, приликом отварања изложбе, Драгана Божовић, аутор поставке и кустос Уметничке галерије. Један број изложених експоната је из колекције Славице и Даниела Трајковића из Београда. Након отварања изложбе припремљен је и коктел десерт са посебно дизајнираним пралинама, сервираним на сликарским палетама за боје, све у духу назива и теме “Гозба”…
Шта чини ову ретроспективну изложбу?
-Прича је почела пре две године, када је Уметничка галерија из Чачка изразила жељу да откупи један мој рад. Јесте то нека врста ретроспективе, кад се то каже, обично се подразумева да је представљен скоро цео опус. Овде сам из разних разлога, одабрао ону врсту радова који се негде, држе један са другим. Тако да су ту изложени, први рад је мислим из 1969, а последњи из ове године.
Какву симболику носи назив изложбе “Гозба”, истоветан Платоновом делу?
-Искористио сам назив тако што сам и овог пута отишао у неки историјски “супермаркет”… “Гозба” се, пре свега односи, и то је била нека моја почетна асоцијација, на било коју гозбу. Обичај код античких Грка је био да уз добар и пристојан обед разговарају о уметности. То је мене подстакло, зато овде имамо и неке кулинарске цитате, али, такође, и неке приче о уметности које ја знам. То су приче о “златном пресеку”, Питагориној теореми и Фибоначијевом низу, то је некад много било коришћеније него данас. Радови “Употреба зеца” и “Портрет са златним пресеком” подређени су примени математичких низова и геометријских односа, облика и пропорција. Питагорина теорема примењена је на рад “Сточићу, постави се”, док је Фибоначијев низ, са постављањем дводимензионалних површина под правим углом, да би се дефинисала површина или просторност, примењен на радове “Употреба зеца” и “Лук и вода”. Сви наведени радови настали су 2017. године.
Ваша инспирација је потрошачко друштво и нње било тешко доћи до ње, али шта је то најупечатљивије што Вас је испровоцирало да се бавите овом темом?
-Да, па сви ми живимо у таквом друштву, да кажем да смо и жртве, али и љубитељи потрошачког друштва. То је неминовно. Овде је један аспект додат. Ту има хране, има неких ствари, и поред баналности, ја волим, и поред неких врхунских цитата из различитих и озбиљних музеја и галерија света, и уметници су уклопљени у потрошачко друштво као људи који живе у њему, хране се, облаче, и тако даље. А с друге стране, и у уметности, сада говорим само о ликовној, а можда може да се примени и на друге области стварања, због обиља информација и доступности тих информација, преплављени смо огромном понудом. Ово је неко мало освртање на могућности и коришћење, а некад и злоупотребу оних “Супермаркета у уметности”. Тако се зове један мој рад.
Ви у свој уметнички поступак и буквално уводите занат, Ваши радови су добрим делом продукт занатског поступка?
-Мислим, још увек, да је занат неизбежан у свакој врсти посла, па и у уметности. Да се без заната не може, да је то почетак сваког уметничког дела, које ће можда прерасти у уметност, тако да ја нисам за запостављање заната. То се некад догађа, неке нове технологије омогућују заборављање неких традиционалних поступака. Ја нисам за традицију 19. века, али сам за поуке које смо добили и запамтили, евентуално, да то не заборављамо.
Ви сте у овој изложби по свему судећи и, пре свега, столар?
-То сам ја некад, кад сам почео да радим, направио неку малу врсту искорака, па сам од оне технологије коју смо сви, а то и данашњи студенти уче, класичне сликарске, отишао корак даље. Почео сам да користим материјал који није уобичајен за традиционално сликарство. Међутим и даље су овде присутни сликарско платно и боје. Што се тиче столарског дела, употребе дрвета, нисам ја то много измислио, иконе су на дрвету, платно је налепљено на њих…
Ваше уметничко дело спаја критику и иронију. Шта то извргавате подсмеху, која су то претеривања која сте Ви у потрошачком менталитету уочили и били спремни да исмејете? Постоје ли потрошачки манири без којих човек данас, у 21. веку, једноставно, не може?
– Постоје, али то би захтевало дубљу соцолошку анализу. Што се тиче ироније, да, један рад се зове “Лук и вода”. Једног момента сам хтео да се можда уместо “Гозбе”, која можда звучи претенциозно, иако ја ту помињем античке Грке и озбиљне филозофе, ова изложба тако зове. Знамо сви шта је лук и вода, то је нека врста мале ироније, јер кад се све сабере, ја за своје радове, могу да кажем полуиронично и полушаљиво, да је ипак све ово “лук и вода”, да су много озбиљније ствари око нас, а нарочито испред нас.
На изложби је први пут постављен експонат “Са златним есцајгом” из 2011, који припада нашој Галерији, а доспео је у њену Збирку савремене уметности захваљујући конкурсу Министарства културе за откуп уметничких дела 2016. године. Сам назив је провокативан, историјски…
– Ту сам се мало поиграо. Ја волим те неке усвојене, толико пута понављане, најчешће неутемељене и опште прихваћене приче, веровања и тако даље. Зашто је рад “са златним есцајгом”? Постоји прича, бар мени није познато да је то дефинитвно утврђено, да се на двору Немањића јело златним есцајгом у време док су некултурни Британци рукама черечили месо. Али, звучи врло примамљиво и згодно, и у много чему оправдавајуће за наше данашње неуспехе и нетруд за неке озбиљне ствари. То је била основа… Ту је и симбол крста са одоре Светог Саве, кичма рибе… Изложба у овој Галерији је била повод да се ја овим радовима позабавим.
На Вашим радовима су и животиње, јагње, зец, рибе…
-У ту причу о “Гозби” свакако спадају и жртве. Жртва је јагње, жртва је зец, жртва је риба, нарочито у хришћанској религији, као симбол Христа и симбол поста. То има неко многоструко значење. То није само риба која ће се јести, има више слојева. Ту је још један моменат који је врло тешко препознатљив, стилизовани део са пиротског ћилима, а вас подсећа на кровни део цркве… Има више могућности и тумачења, за нека ја и не знам, и у томе је задовољство и смисао онога што радим…
БИОГРАФИЈА
Академик Душан Оташевић рођен је у Београду 1940. године. Академију ликовних уметности завршио је 1966. у класи професорке Љубице Цуце Сокић. Од 1965. године до сада имао је око 50 самосаталних и више од 150 колективних изложби у земљи и иностранству. Изражава се у различитим уметничким медијима, кроз слике, објекте, цртеже, графике, колаже, а од почетка седамдесетих, изводи и сценографије за позоришне представе. Члан је УЛУС-а од 1967. Предавао је на Академији лепих уметности, дописни члан САНУ постаје 2003, а редовни 2009. године. Од 2011. је управник Галерије Српске академије наука и уметности. Дела му се налазе у бројним галеријама у земљи и свету, а носилац је и великог броја признања.
