ИНТЕРВЈУ: ГЛУМАЦ НЕБОЈША ИЛИЋ ЦИЛЕ, ДРАМСКИ О ПОЕЗИЈИ ГЛУМАЦА
Био је штребер у филму “Лајање на звезде”, Манулаћ у “Зони Замфировој”, играо је у више од двадесет филмова, бројним серијама, али улогу Божа Дунстера у оба филма “Монтевидео” сматра својом најзначајнијом и најкомплекснијом ролом до сада. Она му је омогућила да се представи кроз дијапазон ликова и емоција, донела му магију професије, као и читав филм. Стални је члан Атеља 212, чиме је остварен његов професионални сан, јер је ова сцена за њега одувек била синоним за позориште. За улогу у представи “Чекаоница”, која се изводи на сцени “Петар Краљ”, добио је Стеријину награду 2010. Глумачки позив сматра неизвесним маратоном. Младима поручује да се образују, посећују културне догађаје и обогаћују тај део своје личности.
Драмско-поетско вече одиграно прошлог четвртка на великој сцени Дома културе посветио је својим колегама песницима. Говорио је Небојша Илић поезију Љубише Бачића са специфичним сокобањским дијалектом, али и богатом лексиком и митологијом, Павла Вуисића, писану по кафанским столњацима и кутијама од цигарета, коју је сабрала и објавила његова супруга, део тестамента, неке телеграме који су одраз његовог специфичног хумора. Казивао је рукописе Зорана Радмиловића и бритко “Писмо јачем”, објављено у НИН-у 1980, као најдубље, најтачније и најлепше речи написане о глумцима и професији, у коме се на сатиричан и саркастичан начин бави феноменом страха и односом “структура” према глумцима и цензуром у глумачком позиву. Потресен “количином актуелности” Шекспировог Сонета бр. 66, Илић га је уврстио у ово поетско вече, напомињући да идеја о сабирању поезије глумаца траје већ три године и неће се завршити само на томе…
Како сте дошли на идеју да говорите поезију својих колега, како сте до ње дошли?
-Они су читавог живота говорили туђе речи, па и поезију, а своју су стидљиво писали и ћутали. Пре пуно година као млад глумац упознао сам глумца Атељеа 212 Љубишу Бају Бачића, и не могу да кажем да сам с њим пријатељевао, јер је он био пуно старији од мене, из сасвим неке друге генерације. Али, ја сам волео да га слушам, био је духовит, занимљив, повремено ћутљив већ у задње време, а онда сам схватио да је имао једну збирку песама коју нисам никако могао да верујем и да спојим с њим. Прочитао сам те песме и био сам потпуно одушевљен. Онда сам схватио да је он за ту књигу песама добио и награду „Милош Црњански“ за најбољу књигу поезије те године. Михиз је написао генијалан поговор за ту књигу и то је чучало у мени неко време, а онда сам наишао и на поезију Павла Вуисића, па сам у једном тренутку прочитао и неке песме Зорана Радмиловића, и онда сам схватио да неки глумци пишу поезију. Да људи који стално говоре туђе речи и туђе стихове, имају и своје. Питао сам се да ли имају нешто да кажу. И онда сам видео да имају. И да неки чак имају озбиљне литерарне домете. А и ови који их немају, нити имају неке литерарне амбиције, показали су да је занимљив тај угао да се осветле глумци и са неке друге стране, стране које нису њихове улоге, нису њихови интервјуи, него њихова највећа интима. Занимљива је, уопште, та потреба глумца да сам проговори. Михиз је написао у свом поговору за Бају Бачића да је четрдесет година говорио туђу, а дозивао и дозвао своју реч, јер је у 63. години тек почео да пише.
Шта чини Ваш избор за драмско-поетско казивање?
-Будући да те поезије нема много, јер је то сад нови феномен који је мене заинтересовао, а то је да су глумци стидљиви и да не дају своју поезију, да су те песме некако отргнуте од њих, без њихове велике жеље, онда тај избор песама није велики, тога је мало и то су све бисери. Песме су различите, од Љубише Баје Бачића, чије су песме писане на сокобањском дијалекту, и то је можда једина литература која је на овом дијалекту написана, до Павла Вуисића, који је писао на махове, на неким кафанским столњацима, салветама, баченим паклицама цигарета… Значи, то су песме које су спасаване од њега. Има једна његова сасвим танка збирка песама, он није сањао да ће имати збирку поезије, мислим да није доживео, то је касније објављено. Онда сам се сетио и да је Шекспир био глумац, и да је Молијер био глумац, па у том смислу говорим један Шекспиров соннет. Надам се, како ове вечери буду трајале, да ће их бити више, да ћу их прикупљати, и да ће се тај мој програм, ако Бог да, ширити.
Занимљиво је да су у Вашем избору све мушки аутори, нема ниједне глумице. Тешко је поверовати да ниједна не пише поезију?
-Не, сасвим сигурно да пишу, него је само ствар у томе да ли ће је и када дати. Када ће и коме то показати, када ће то доћи до неког ко ће то обелоданити, и уз њихов благослов, приказати другима. То је заиста неки феномен, и можда би могао неко да се позабави тиме. У једном тренутку смо Сергеј Трифуновић и ја причали о томе да бисмо можда могли да направимо један озбиљан издавачки подухват, збирку такве поезије. Онда, сазнао сам и нашао сам песме неких млађих глумаца, широј публици можда и непознатих, али и неких јако познатих. Али, одлучио сам да за ову прилику, за мој почетак, изаберем само великане, јер људи их познају, а ово је прилика да се те личности осветле из неког другог угла. Говорити поезију није лако, а није је лако ни примате. Говорење поезије није нешто је мене а приори узбуђивало, мене је узбуђивала та жеља да публици дам неки угао који немају прилику да виде, а то је та нека њихова интима, што кажете.
У једном интервјуу сте рекли да као отац троје деце, само на личном примеру човек може васпитавати децу. Које су то вредности у времену антивредности, које Ви кроз свој пример покушавате да сугеришете својој деци?
-Мислим да је претенциозно ако кажем било шта, али да афирмишемо оно што је Патријарх Павле говорио, “Да будемо људи”, да будемо добри, на услузи нашим ближњима, спремни некада и на жртву, спремни некада и да одустанемо од сопствене удобности итд. И настојим да што више будем ту, са њима, да будем пред њима какав јесам, да не правим неког другог, да будем аутентичан, да не измишљам неког себе, који нисам и који не могу да будем…
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео интервју у најновијем „Чачанском гласу“)
