ГИМНАЗИЈА ЗА ПОЧЕТНИКЕ И ПОВРАТНИКЕ
НЕБОЈША НИНКОВИЋ О НОВЦУ У КЊИЖЕВНОСТИ
О АУТОРУ ЗНАЧАЈНОГ ДЕЛА
Доба професора социологије Небојше Нинковића било је доба идеолошки ригидно, доба револуције која је, на крају крајева, појела саму себе, али доба у коме се живело по основним стандардима нормалности, и у коме ни професори ни ђаци Гимназије у Чачку нису били овако поражени и понижени – професори морално и материјално, а ђаци чињеницом да њихове дипломе скоро ништа не значе. У таквом времену, Небојша Нинковић је био вредни преносилац социлошких увида, сасвим заслужено цењен као човек одан свом позиву. Јер учитељство је позив и служба, а не пуко радно место. Иако зналац, био је скроман и тих човек, који се отварао тек пред оним срећницима с којима се зближио и у часовима, никад пуке, него свагда интелектуално изазовне, боемије. Својевремено, професор Небојша ме удостојио да ми повери свој дипломски рад (обима и квалитета нечијег магистеријума или доктората) о новцу у књижевности – од античких писаца, преко Шекспира и Балзака, до Бертолда Брехта. У питању је изврстан текст; улога новца, као великог душегупца човечанства, објашњена је из перспективе најбољих пера што их људски род имао, а по чијим делима се Нинковић кретао као истински интелектуалац и више него добар стилиста. Обећао сам му да ћемо његов рад штампати у библиотеци изабраних дела професора и ђака Гимназије. Пара, као и увек, нисмо имали, и он то штампање није доживео. Међутим, надам се да ћемо успети у подухвату, као што смо успели да објавимо и књигу професора Бошка Ћаловића, и зборник сећања на Гимназију у прошлости. Прави ја час да заједно прелистамо студију покојног професора. Јер, новац као мера и провера свега опет тријумфује.
АНТИЧКА КЊИЖЕВНА СВЕДОЧЕЊА
Још је грчки мудрац Солон уочавао да новац има моћ да врлину претвара у порок. Говорио је: “Многи су неваљалци богаташи, а врлински људи пука сиротиња, али ја с њима нећу мењати своју врлину за њихово богатство, јер је врлина вечна, а благо људско сваког часа воли да пређе другоме“. Софокле у трагедији „Антигона“ као да гледа наше доба: “Јер горег зла од новца читав нема свет,/ он градове ће срушити и разорити свуд/ и због њега многи човек напушта свој дом./ У новцу лежи разлог многих дела злих,/ он учитељ је лош и људи честитих/ и казује им ниске лукавости пут/ и поступак у сваком чину безбожном“. И Рим је знао за ужасне последице тираније похлепе, која је завладала после доба Августа, цара који је стремио моралној обнови. Хорације је упозоравао да је јагма за богатством толико упропастила Римљане да су варвари постали часнији од њих. Гомилати злато, а бити без врлине, то је пораз за човека. Неморални богаташ је мало острво у мору мржње сиромаха. Јувенал у својим сатирама бива још оштрији: “Ако хоћеш данас да напредујуеш, учини какав злочин, јер сад злочин доноси палате, богате ручкове, сребрнину, велика имања, а поштење се само речима хвали“. И још додаје да је „особито поквареност завладала откако се у Рим стекло богатство целог света, прљави и гадни новац“.
ШЕКСПИР О НОВЦУ
Генијалност Виљема Шекспира није могла да се не дотакне проклетства новца. Он је то проклетство осетио у свој његовој ругобности. Рецимо, у трагедији „Тимон Атињанин“, писац се бави судбином човека, негда богатог и угледног, окруженог лажно оданим пријатељима, који је изненада осиромашио, и кога су сви напустили.
Постајући презиратељ људи као слабих и кварежи склоних бића, Тимон оптужује злато: “А ово, то ће направити црно белим, ружно лепим, добро рђавим, а кукавичким оно што је храбро/… / Овај жути роб (злато, нап. В. Д.) створиће хаос од вере, давати благослов проклетима, учинити да се и сама бела губа обожава; уздићи лопове, дати им титуле, почаст и место на клупи Сената/… / Проклети праху, ти општа блуднице човечанства, што завађаш руље народа“.
МОЛИЈЕР И ЊЕГОВА ЕПОХА
У Молијерово време, Западну Европу захвата берзански менталитет и грозница шпекулисања. То је доба буржоаских друштвених реформи који стреме формално-правном ослобађању човека. Но, како каже Небојша Нинковић: “Немирна природа капиталистичког духа, у новом широком пространству које је створио капитализам, добија неслућене могућности деловања, али човека, кога политички ослобађа, баца у простор празне слободе, која у ствари не значи ништа, јер се пред њим као понор испречава сила економске зависности, на чијој ивици, попут жонглера на жици, покушава да се одржи. Стално је у страху и стрепњи, у грозничавој активности да се задржи на тој ивици и спасе понора економске пропасти“. Иако племство, тај остатак средњевековног схватања света, и даље покушава да доминира друштвом, владар апсолутне монархије пружа руку оном ко има новца – а то је буржоазија.
Као лик из таквог доба, појављује се тврдица Харпагон, огољена људска природа лишена свега узвишеног, а због шкротости лишена чак и пуне биолошке егзистенције. Својим себичњачким аскетизмом он мучи читаву околину и најближима не да довољно да једу. Обузет је страхом и свуда види лопове који му се прикрадају. Он не сумња само у себе, а новац доживљава као своју „утробу“. Кад га покраду, каже да више не може да живи јер му је сав живоот био у дукатима.
ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК И СОЦИОЛОГИЈА НОВЦА
Године 1789. избила је Француска револуција, која је у Оноре де Балзак у циклусу романа „Људска комедија“ такође се бавио новцем. Балзак уочава да новац нивелише разлике, и да му сви теже: племство да би и даље живело у раскоши, буржоазија да би га претворила у капитал, а радници да би опстали. Друштвени живот се динамизује, али и хаотизује, и лишава моралних оријентира. Долази до страшних друштвених разлика, које доводе до крајњих неправди. Балзаков јунак, криминалац Вотрен, у роману „Чича Горио“ истиче да се у Паризу хапсе ситни лопови, док крупни држе власт, и да криминалац може бити само онај ко иде пешке, док се оном у кочијама гледа кроз прсте. Обичан преступник весла на галији, док онај који је, лажним банкротом, уништио ко зна колико људских живота, добије само неколико месеци затвора. Балзаков књижевни лик, адвокат Дервил, говори о ужасима нечовештва на новцу заснованим: “Видео сам оца који је умро на тавану без пребијене паре, напуштен од две кћери којима је дао четрдесет хиљада ренте/… / видео сам мајке које пљачкају своју децу, мужеве који поткрадају своје жене/… / Не могу вам рећи шта сам све видео, јер сам видео злочине према којима је правда немоћна“. Бракови не почивају на љубави, него на голом интересу и принуди. Проституција буја. Више него икад, женско тело постаје роба. Младићи из сиромашнијих кућа, да би стекли иметак и ушли у високо друштво, траже старије љубавнице које се у том друштву крећу. И интелектуални живот се продаје. Издавач Дорит је јасан: “Моја моћ и новинарски чланци које купим доносе ми 300 хиљада франака уместо тричавих 2.000“. Интелектуалци постају најамни радници издавача и новинских кућа, а њихов дар, умност и знање су само роба. Новцем се све постиже и на суду. Жена пуковника Шабера не жели, због материјалног интереса, да призна да је то њен муж, и он мора судски да докаже свој идентитет. Пошто нема новца за процес доказивања, Шабер одустаје да се бори за своје право да буде човек, и постаје просјак, да би на крају, због просјачења, био ухапшен. Адвокату Дервилу је рекао: “Изненада сам оболео од једне болести – од одвратности према људском роду“. Балзаков богаташ Гопсек, с друге стране, о себи каже: “Довољно сам богат да могу да купим савест оних људи који покрећу министре, од њихових слугу до њихових наложница; није ли то Власт? Могу да имам најлепше жене и њихова најнежнија миловања, није ли то Задовољство? А зар Власт и Задовољство не сажимају сав наш друштвени поредак? “ За њега је „живот машина коју покреће новац“. Богаташи су постали нељуди; али су инкарнирана Моћ.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
