ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК – ЗА МАТЕРЊЕ СЕЋАЊЕ

Именовати најпре значи суштински препознати другога, а потом исказати свој однос према том другом или ствари чију си скривену и невидљиву битност досегао. То је, ништа друго, до препознавање самог себе, односно сопственог крајњег назначења. Најбоље и најјасније нам то предочава немачки философ Мартин Хајдегер у свом предавању Хелдерлин и суштина поезије одржаном у Риму 1936. године: Човек је онај који јесте управо у потврђивању властитог постојања; Да би историја била могућа – човеку је дат језик. (Хајдегер, Мартин – Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, 132-133) Дакле, само постојање бића, његов живот и сећање на њега, уколико се оно (само)заборави, чувају се најизворније у језику. Зато је коришћење и познавање, поготово свог, нарочито много- и дубинскозначењског, језика толико животно битно.

Колико, заправо, познајемо и како успостављамо однос са својим градом и ширим завичајем у којима живимо? Колико смо упознати са њиховом историјом, местима и људима који су их у повести одређивали и(ли) обликовали? Текстови који следе покушаће да барем мало подсете (оне старије) и науче (оне млађе) суграђане о могућој етимологији (τό έτυμον – основна реч) неких топонима (τόπος – место, крај; όρατός τόπος – видљиви, телесни свет) чија имена свакодневно користимо у говору или поред којих посведневно пролазимо. Ево нас пред вратима заједнице историје и језика.

У оквиру нашег језичког корпуса, барем што се топонима тиче, највећи број назива свакако припада словенском изворнику (прва званична редакција (уређење) старословенског говорног језика из времена Светог Саве, а која је трајала све до 18. века, била је скоро у потпуности подређена словенском језичком језгру), али је доста преузето и из грчког, латинског, мало мање из немачког (дакле, доминантан је индоевропски језички извор), а потом и из турског и мађарског, мада су се словенски називи, нажалост, прилично истањили и изобичајили. Али, тако је било већ и у 19. веку. Једна од кључних замерки сваковрсно образованих противника филолошке реформе Вука Караџића упућених првом издању његовог Српског рјечника из 1818. године била је и та да је у њему заступљено много несрпских речи (углавном турцизама, хеленизама, мађаризама и германизама). Занимљиво је и то што добар део неких речи у нашем језику и дан-данас има исту етимолошку, понекад и фонетско-значењску раван са речима које су се користиле (или се још увек користе) у келтском и санскрту. Историја, као врста објективне околности, и наш нововековни карактер као вид личног унутарњег духовног опредељења, неминовно чине своје. За ово друго смо само ми криви. Не могу се свој завичај и народ волети нити у њему и са њим живети, ако о њима мало шта или ништа не знаш. Онај који не воли свој завичај, то мора да је, нећу да кажем курва, али тако нешто. (Милош Црњански, 1970) Време је да се то колико-толико промени, време је да се мало ородимо са својим крајем како не бисмо постали, ако већ нисмо, бескорене ствари. Исто тако, чини ми се да је последњи час да се поново језички и духовно образујемо и да одатле уберемо плод од којег ће нам свима бити боље и некако смисленије. Нека нам језик који чува памћење буде родно место заборављеног завичајног живота.

Слободан Николић, професор књижевности