БРАНКО КУКИЋ, КЊИЖЕВНИК И УРЕДНИК КУЛТНЕ ЕДИЦИЈЕ „АЛЕФ“ И ЧАСОПИСА „ГРАДАЦ“
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: Милош Цветковић Цвекла, НИН.
– У суштини сваке модерности и авангарде се налази традиција, само што је увек није лако препознати, а поготово применити. – Први пут се за све ове године догодило да је 2018. „Градац“ добио онолико новца колико је потребно за његово нормално излажење – каже, поред осталог, у разговору за „Глас“ Бранко Кукић
Више од 40 година Бранко Кукић, књижевник, издавач, уредник, човек-институција, креира „Градац“, елитни часопис за књижевност, културу и уметност у региону, који издају Уметничко удружење „Градац“ и чачански Дом културе. У више од 200 бројева овог, по концепту, монографског издања, темаски су уобличени савремени културни и цивилизацијски феномени и личности, а објављене су и антологије текстова на одређену тему. Часопис „Градац“, основан 1974. године, опстао је упркос свим временима у којима су нестајале бројне културне вредности, помогао је генерацијама својих читалаца да разумеју савремену културу и уметност, актуелно време и његове токове. Разговарамо о јубилејима које обележава едиција „Алеф“, о финансирању „Градца“, о културној политици, популизму, знању и незнању којим се лако манипулише, злоупотреби модерних технологија, губитку индивидуалности, истрајавању у културној мисији у којој, због онога што ради, надалеко светли име Града Чачка…
Због свега што сте урадили на културном плану, постали сте, како кажете, слободан човек. Колико је било тешко на путу тог остварења, будући да сте прешли разне препреке?
– Ако је то тако, мислим да је све повезано са истинском културом којом сам се бавио, јер култура на неки необјашњив начин просветљује човека, учећи га и захтевајући од њега одговорност, толеранцију и потребу да другом преноси своје искутво и знање, истовремено све то примајући од других. Због тога је култура, а уметност поготово – пут који води напретку једног народа и једног друштва. Наравно, то је тешко применити у запуштеним срединама.
Имате ли пред собом или иза себе некакав биланс – шта је обележило деценије издавачког и књижевног рада, да ли сте задовољни постигнутим?
– У сваком случају, најважнија су сва она знања, идеје, личности, које су преко часописа „Градац“ и других издања деценијама долазили до људи, пре свега, младих. Многи се слажу – а о чему су јавно говорили – да је много тога што смо пружили било од великог значаја да се формира једна паралелна мисао, различита од оне устаљене и већ окоштале и превазиђене, која ће људе подстакнути на другачије мишљење, шире и модерније. Јер, велике културе нису једноумље, него различитост, борба идеја, а често и противречност.
Инсистирате на модерном разумевању традиције, на истицању специфичности којима се и наша култура може равноправно уградити у светску културу. У чему се огледа та модерност, које моделе модернизовања односа према традиционалном предлажете?
– Модернизам није модел који се бесконачно може примењивати и трајати. Модерно је талас који вас у једном тренутку понесе како бисте променили уметност, начин живота, однос према свету. После једног таласа наиђе други. И тако тече живот, а свет се мења живећи стално у ритму. Када ће ти таласи наићи, то није могуће предвидети, нити је могуће планирати. Али некада је модерно оно што је давно заборављено. Узмите, примера ради, рокенрол: Точак и „Смак“ су поново модерни, Брана Петровић је данас поново модеран песник. Хоћу да кажем да се у суштини сваке модерности и авангарде налази традиција, само што је увек није лако препознати, а поготово применити. А када се на тој примени инсистира, увек испадне нешто погрешно, штетно и примитивно. Нажалост, у нашој култури увек је било, а и данас има доста таквих примера.
Будућност једног народа видите у улагањима у културу и њене врхунске ствараоце свих генерација, и тврдите да свака држава мора свим могућим средствима настојати да нашу врхунску културу представи свету.
– Када се распадне једна држава, када државом владају најгори – и у моралном и устручном смислу – онда култура не може да учествује у изградњи и заштити друштва. Култура је тада нешто што смета, што је сувишно. То су по правилу друштва шунда и кича, који се шире као зараза. Зато је потребна елитна, висока култура, која ће нас од тога штитити. Штитећи нас, пружа шансу онима који долазе да кад – тад успоставе друштво утемељено на знању, креацији и поштовању. Видите, све је повезано, све излази једно из другог.
Будући да сте увек били против психологије популизма, шта замерате актуелној културној политици, а шта одобравате?
– Популизам је најлакши начин да се протуре лажне, будаласте идеје и неистине, да се злоупотреби људско незнање, да се људи обмањују, да им се нуде ништавне ствари, да се људи деле и завађају, да се фалсификује и прекраја историја. Све је то овде присутно деценијама. То нас је довело до опасних подела. Србија је кроз читаву своју историју била подељена и због тога је тешко страдала – и економски, и политички, и културно. Чак је и неки ратови за ослобођење нису могли ујединити. Србији је био потребан државник и ујединитељ. Али, то се у будућности неће догодити са популистичким лудоријама.
Какву подршку локалне управе у Чачку има култни часопис „Градац“, нека од ових издања су постала, на пример, обавезна универзитетска литература? Има ли разлога незадовољству?
– У Србији никада ништа није било без муке, натезања и одустајања. То је пратило све озбиљне замисли. Од како радим овај посао у вези са „Градцем“ – а то траје 44 године, увек сам осећао неку врсту одбојности од оних који су управљали овим градом (ако су уопште управљали). Увек је код те самопроглашене „елите“ владало уверење да радим против овог града, а то су чинили, што из незнања, што из зависти, што због провинцијалног „мишљења“, ако је то уопште мишљење. Први пут се за све ове године догодило да је прошле године „Градац“ добио онолико новца колико је потребно за његово нормално излажење. То није хтело да реши, бар туце председника општине које сам претурио преко главе, то се догодило залагањем и разумевањем градоначелника Милуна Тодоровића, који је схватио шта овај пројекат значи за Град Чачак и српску културу. Чињеница је, такође, да је Милун Тодоровић за кратко време решио финансирање, не само „Градца“, него и изградњу Библиотеке. Чујем да ће бити заштићена родна Дисова кућа у Заблаћу. Мада нисам нешто луд за тим кућеринама, доброје да се и на тај начин мисли на великог Диса. У томе се, између осталог, види позитиван однос једног градоначелника према граду. Дакле, он то није учинио само за „Градац“, за његове сараднике и читаоце, већ за славу овог града. Ја немам високо мишљење о политичарима, али имам о градитељима. Што се „Градца“ тиче, желим да истакнем и допринос професора Ђорђа Ђукића као председника Одбора за стратешка питања града. У вези са овим, потребан је још један велики корак, а то је да „Градац“ уђе у редовно и дефинисано финансирање како би наставио даље да излази. Без тог договора вратићемо се на старо. А онда ћемо коначно ставити тачку.
Морам да искористим прилику и да нагласим – када је реч о важним људима за град – да ме чуди да у граду Чачку не постоји Улица Милијана Милошевића Црног, који је толико важног учинио за културу овог града, а његова идеја је била да се покрене и часопис „Градац“, затим Улица Грујице Лазаревића, најбољег нашег сликара акварела, професора Радојка Николића, који је највише учинио за откривање значаја споменика-крајпуташа, тог непроцењивог блага наше културе, вајара Жике Максимовића, или архитекте Михајла Митровића, који је у Чачку саградио најлепше и најмодерније грађевине. А зашто не постоје улице Александра Ристовића, Бране Петровића, Бранка В. Радичевића, предратног професора Драгог Поповића, писца најбоље историје Чачка, за коју је пре рата добио награду Српске краљевске академије, затим, предратних професора чачанске Гимназије Симе Тројановића и Божидара Кнежевића, ђака Гимназије Момчила Настасијевића, професора и песника Богдана Миљевића, новинара Мила Мојсиловића? То су били људи који данас представљају дух овог града. За мене је то одраз несхватљивог заборава и немара. Не заборавите, многи њихови ђаци данас су угледни људи у сваком погледу. Успут да кажем да сам у попису улица у Чачку видео десетине које се воде по бројевима. Нисам знао да је Чачак замена за Њујорк.
– Едиција „Алеф“ достигла је сто издања, и то није мали подвиг.
– Едиција „Алеф“, један је од најугледнијих пројеката у нашем издаваштву, али је високо цењена и у околним државама бивше Југославије. Она је утицала на неколико генерација, али су је најпре прихватали млади људи (студенти, универзитетски професори, интелектуалци свих профила, уметници свих врста…). Намера је да се преко „Алефа“ прикажу врхунско знање и уметност, уз критику помодарства, спектакла, злоупотребе технологије, која у будућности може да буде погубна за човека, будући да човек све више одлази у други план, губећи индивидуалност. Пада мрак.
– Били сте члан жирија за доделу НИН-ове награде за протеклу годину. Да ли сте сагласни са том одлуком?Шта је основна вредност награђеног романа?
– Ја сам искључиво био за награђени роман Владимира Табашевића „Заблуда Светог Себастијана“, јер је то модерно дело, пуно идеја и наговештаја да наша савремена књижевност може поћи новим путем. Тај пут јој је неопходан, јер је скоро, па забасала у ћорсокак, јер сама себе затвара у кавез понављања.
